Novi dijalog – nova šansa

Politička partija kojoj pripadam, najveća i najorganizovanija partija kosovskih Srba – Samostalna liberalna stranka – od svog osnivanja 2006. godine svoju politiku zasnivala je na principu da trajnog mira, stabilnosti i razvoja na Kosovu nema bez dijaloga sa Albancima. Za razliku od zvaničnog Beograda bili smo svesni činjenice da su Albanci politički faktor na Kosovu i da moraju preuzeti svoj deo odgovornosti. Pogrešan je pristup beogradskih vlasti da o svemu što se dešava na Kosovu komunicira isključivo sa predstavnicima međunarodne zajednice, ignorišući činjenicu postojanja političke elite kosovskih Albanaca.

Naravno da onaj koji ima najveću moć – a to je međunarodna zajednica – ima i najveću odgovornost i zato je dobra njihova inicijativa da se dijalog Beograda i Prištine nastavi i da EU posreduje u tom dijalogu.

Pregovori mogu biti uspešni samo ako ispunjavaju dva osnovna uslova. Prvi, da ih menadžira međunarodna zajednica i drugi da direktni pregovarači budu političke ličnosti koje imaju snage da sprovedu dogovoreno. Briselski susret dva predsednika vlade kakav smo godinama zagovarali i zbog toga trpeli užasne kritike i osporavanja, daje veru da će dijalog Srba i Albanaca umesto dosadašnjeg sinonima za nužno zlo na koje prisiljava međunarodna zajednica postati sredstvo za rešavanje problema građana na Kosovu. Trivijalne stvari oko samog sastanka (od rukovanja do veličine značke) široj javnosti možda su zamaglile najveći benefit ovog susreta, potvrdu opredeljenosti obe strane za nastavkom dijaloga i normalizacijom odnosa.

Da bi dijalog Prištine i Beograda bio uspešan i doneo konkretne rezultate, neophodno je izvući pouke iz dosadašnjeg procesa. Većina onoga što je dogovoreno u prethodnom procesu nije implementirano, a ima i štetnih dogovora po građane, npr. dogovor o slobodi kretanja koji je administrativne prepreke zamenio finansijskim, koje su se pokazale većim.

Siguran sam da do ovih propusta ne bi dolazilo kada bi predstavnici kosovskih Srba bili konsultovani pri donošenju odluka, tim pre što se rezultati dijaloga najviše tiču njih. Specifične probleme i potrebe srpske zajednice na Kosovu moraju predstavljati samo njihovi politički predstavnici. U budućim dogovorima zadatak predstavnika kosovskih Srba treba da bude upravo zaštita interesa svojih sunarodnika na Kosovu. Tako kod budućih najavljenih tema telekomunikacija ili energetike pregovarači iz Prištine i Beograda će zastupati interese svojih vlada kod uticaja na ove ogromne sisteme. Dogovaraće se o vlasništvu, dugovima, infrastrukturnim objektima…

Zadatak predstavnika kosovskih Srba treba da bude zaštita interesa građana svoje zajednice. Olakšanje svakodnevnog života kroz cene telefonskih impulsa ili energenata, zapošljavanja Srba u ovim sistemima, razvoj infrastrukture i u srpskim sredinama na Kosovu itd. Početne pozicije pregovaračkih strana Prištine i Beograda o političkom statusu Kosova su zacementirane i tu očigledno, bar u početnoj fazi dijaloga ne možemo očekivati pomake, a posebno se ne može očekivati doprinos kosovskih Srba kada je ova tema u pitanju. Ali zato, za sve ono što se tiče realnog i svakodnevnog života ljudi na terenu kao što su stanje ljudskih prava, struja, telekomunikacije, carine i drugog, kosovski Srbi treba da budu uključeni u proces pronalaženja rešenja.

Najveća mana dosadašnjeg dijaloga jeste njegova nedovoljna transparentnost. Ovo je možda davalo mogućnost da obe pregovaračke strane proglase pobedu posle svake pregovaračke runde, ali je kod implementacije pravilo velike probleme.

Značaj transparentnosti javnost ovih nedelja najbolje može da uoči u novom serijalu „Insajdera“. Svaka nejasno definisana procedura trošenja novca, pogotovo onog koji ima karakter socijalnog davanja i zaštite nacionalnih interesa, idealan je osnov za razne zloupotrebe i kriminal. Upravo su ti ljudi koji su zloupotrebljavali fondove namenjene za pomoć ugroženima i najveći protivnici sređivanja situacije i uvođenje reda. „Insajder“ je ponovo uradio posao umesto države. Dalje od ovoga mogu samo institucije. Bojim se da odluka Vlade Srbije o preispitivanju primanja građana od strane institucija Kosova i pretnji ukidanja primanja u srpskim institucijama u tom slučaju znači guranje glave u pesak.

Da li će medicinska sestra ili učitelj biti kažnjeni, jer su kriminalci o kojima govori „Insajder“ nedodirljivi? Jednom su već vlasti iz Beograda imale sličnu političku akciju koja je doživela potpuni poraz na terenu. Prosvetni i zdravstveni radnici su bili prinuđeni da zatvore račune na kojima su dobijali primanja iz kosovskog budžeta. Kada je prošla patriotska oluja, ponovo su otvorili račune na kojima su ih čekala sve zaostala primanja. Od toga što imaju primanja iz kosovskog budžeta Srbi na Kosovu imaju samo korist – a nikako štetu. Njihovo prihvatanje ili neprihvatanje da dobijaju mesečna primanja iz kosovskog budžeta neće i ne može da ima značaj po status Kosova kako im najgrlatiji zameraju. Od tih sredstava oni mogu samo da svoj život učine boljim i ojačaju svoju zajednicu. Srbi sa Kosova treba da budu politički, a ne socijalni faktor na Kosovu. Ako cenu istine u „Insajderu“, umesto kriminalnih grupa plate prosvetni ili zdravstveni radnici bićemo još dalje od tog ideala. Nadam se da će novac koji stiže iz Beograd ući u svoje legalne tokove i stići do onih kojima je namenjen.

Od normalizacije odnosa Prištine i Beograda zavisi i evropska budućnost obe pregovaračke strane. To je u ovom trenutku jedini zajednički imenitelj obeju politika. Ovaj težak proces koji je pred nama ne treba gledati samo kao nužno zlo, već kao šansu da se u dijalogu dođe do kvalitetnih rešenja i suštinske normalizacije odnosa kako bi svi u što kraćem vremenskom periodu počeli da uživaju u vrednostima koje EU nosi.

Autor je potpredsednik Skupštine Kosova i generalni sekretar Samostalne liberalne stranke