„Od razgovora nema štete. Opasno je ono što dolazi“: Protest „Srbija protiv nasilja“ i (ne)naučene lekcije

„Ili će stati nasilje, ili će stati cela Srbija“, rekao je Aleksić i dodao da sa predsednikom Vučićem neće biti nikakvih razgovora i pregovora sve dok ne bude ispunio zahteve sa mirnih protesta koji su počeli nakon dva masovna ubistva koja su početkom maja iz temelja potresla Srbiju.

Demonstranti traže smenu ministra policije, šefa BIA, smenu članova REM-a i rukovodstva RTS, gašenje tabloida koji propagiraju nasilje, kao i oduzimanje nacionalnih frekvencija Pinku i Hepiju, jer u svom programu promovišu nasilje.

Naravno, istorija se uvek ponavlja. Naročito na Balkanu. Ali ne zbog nezrelosti naroda, već zbog sklonosti političara da, gle čuda, ali baš uvek, posegnu za najlakšim načinom rešavanja svih problema na Balkanu – radikalizacijom i zaoštravanjem.

Dakle, umesto da razgovorom rešavaju probleme, naši političari – bez razlike da li su vlast ili opozicija, probleme u društvu bi da rešavaju nasilno. To je oduvek bio najjednostavniji način rešavanja svih sporova. Ali i najkrvaviji i najpogubniji po društvo.

U suštini, u ovakvim zapaljivim situacijama kada se blokiraju saobraćajnice dovoljna je samo jedna iskra da zapali vatru nasilja.

I šta će onda biti? Političari će da se razbeže na sve strane i da sa strane grickaju semenke, dok bi valjda građani trebalo da se biju sa policijom i da zauzimaju državne institucije koje ne rade. Ako je to ideja – onda je to potpuno pogrešno.

Neizbežno mi je da se setim kako je Zoran Đinđić usred građanskog protesta 1996/97. zbog izborne krađe kao lider opozicione koalicije Zajedno otišao tajno na razgovor sa Slobodanom Miloševićem.

Prethodno je rekao Vesni Pešić, predsednici Građanskog saveza, da ga je Milošević zvao na razgovor i ona mu je savetovala da ode i „čuje šta on misli, da li popušta i sprema se da građanima vrati izbornu pobedu“.

Đinđić je otišao i sutradan joj rekao da je razgovarao s Miloševićem i da je „to bio glup i neuspešan susret“. I tada a i sada se protestuje protiv skoro pa iste koalicije – radikala i socijalista, čak su i isti akteri.

Nasilje uvek rađa nasilje. I to sjajno razrađuje Bulat Okudžava u svom romanu „Susret s Bonapartom“, gde u jeku francuske invazije na Rusiju glavna junakinja razmišlja otprilike ovako: Prvo ćemo mi njih, pa će posle oni nas. I tako ćemo se međusobno poubijati.

Od razgovora nema štete. Opasno je ono što dolazi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.