Bez namere da polemišem sa Aleksandrom Sekulovićem koji je u Danasu, 5. novembra s pravom konstatovao da je ime italijanskog ekonomiste i sociologa Vilfreda Pareta brzopleto povezano sa fašističkom ideologijom u tekstu „Mržnja i ljubav na izgubljenom potoku“, čiji sam autor, ipak bih u duhu akademske tolerancije ukazao na nekoliko činjenica, odnosno kontroverzi vezanih za delo ovog naučnika.
Prilikom pisanja teksta, imao sam na umu olako kvalifikovanje ali, priznajem, pre svega u vezi s Jovanom Cvijićem, koji je u istom tekstu upoređen sa Paretom.
Kao politikolog po obrazovanju, složiću se s konstatacijom gospodina Sekulovića da su pojedini jugoslovenski politikolozi ocenili neke od Paretovih teorija kao polazišta za razvoj fašističke ideologije u Italiji. Ali, ne samo jugoslovenski. Filozof Karl Poper je, recimo, optužio italijanskog sociologa da je „teoretičar totalitarizma“. Pošto Poper u svome radu nikada nije citirao Pareta, ostaje sumnja da li je i on podlegao pomodarstvu u levičarskim krugovima polovinom 20. veka koji su olako kvalifikovali Pareta kao ideologa fašizma.
Ipak, kontroverza postoji. Nju je svojevremeno pokušao da objasni jedan matematičar, Benoa Mandelbort. Uz konstataciju da je Pareto bio opsednut kategorijama moći i bogatstva (kako se generišu, kako se distribuiraju u društvu, kako ih koriste oni koji ih imaju), Mandelbort je zaključio da je Pareto klasama kao delovima društvenog totaliteta ustrojenog u obliku socijalne piramide, pretpostavio jednu uzlaznu krivu liniju, koja je pri dnu veoma debela, a čine je siromašni, a pri vrhu tanka, sačinjena od bogate elite.
Pareto je, zaista, bio fasciniran pomenutim kategorijama (moć i bogatstvo). Izučavao je statističke podatke o poreskim prihodima gradova, zaradama pojedinaca kroz vekove i u različitim zemljama (otuda i objašnjenje zašto je matematičar Mandelbort pokušao da pronikne u suštinu Paretovih teorija). Na dnu uzlazne krivulje su muškarci i žene koji gladuju, deca im umiru, u sredini su oni koji se uspinju zbog talenta ili sreće, a padaju zbog alkoholizma, tuberkuloze ili drugih nevolja. Na vrhu je – elita koja ima moć i bogatstvo.
Ovako ustrojen socijalni poredak, bez obzira da li je Pareto intimno bio za ili protiv fašizma (uzgred, postoje i kontroverze je li ili nije prihvatio Musolinijev poziv da postane član italijanskog senata, pošto je umro ubrzo po dolasku Dučea na vlast), bile su „lak plen“ za fašističke ideologe. Čak je i Paretov biograf Franc Borkenau, u knjizi jednostavno naslovljenoj „Pareto“ (Njujork, 1936), ustvrdio da je Musolini u prvim godinama vladavine bukvalno sprovodio politiku koju je „propisao“ Pareto, inače otvoreno nepoverljiv prema demokratiji.
Sličnu, kontroverznu, sudbinu doživelo je i takozvano „Paretovo pravilo“ koje, pojednostavljeno rečeno, sve objašnjava proporcijom 80:20. Pareto je početkom 20. veka formulisao ovaj omer na osnovu činjenice da 80 odsto zemlje u Italiji kontroliše 20 odsto stanovništva. Kasnije je to „Paretovo pravilo“ primenjivano u raznim oblastima (ekonomija: 80 odsto prodaje dolazi od 20 procenata klijenata), a do neukusa je devalvirano u pseudopsihologiji kroz takozvanu „self-help“ literaturu.
Kritiku gospodina Sekulovića smatram dobronamernom i opravdanom, jer se slažem se da su olake kvalifikacije bilo koje vrste opasne i da naročito ne priliče onima koji veruju u onu bolju stranu čovekove prirode i onoga što je on stvorio, a sebe ubrajam u takve, čime bih se istovremeno usprotivio Paretovim tezama da nema progresa u ljudskoj istoriji, da je demokratija obična prevara, da je ljudska priroda primitivna, da snažnijima sleduje „lavovski odrezak“. Stoga, a istini za volju, zaključujem da moderna istoriografija ipak ne prihvata bezuslovno tvrdnju da je Pareto bio pristalica fašizma, niti da su njegove ideje bile fašističke.
Autor je pomoćnik glavnog i odgovornog urednika lista Danas
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
