Nacionalna svest nije biološka kategorija, nije seme koje će na bilo kom tlu dati istu biljku čiji genetski materijal nosi. Ona je promenljiva i u sebi nosi širok dijapazon mogućnosti, od manijakalnog nacionalizma, do hristolikog altruizma.
U biološkoj paraleli, ta svest je kodirana u nestabilnom alelu koji je izuzetno osetljiv na razne spoljašnje činioce.
Da li će se fenotipski manifestovati u fiziološki predviđenim oblicima ili će mutirati u krdo sociopatoloških kreatura odlučujuće zavisi od uticaja političke elite.
Ta elita ima na raspolaganju sve instrumente za modulaciju i nivelisanje kolektivne svesti, a njen uticaj može biti kontrolni i samoreparirajući ili radioaktivan i teratogen.
U normalnim uslovima svako društvo podređeno je i prirodnim zakonima. Talog kod prezasićenog rastvora prekriva dno i tamo miruje pri konstantnoj temperaturi i bez spoljašnjeg mehaničkog uticaja na sud.
U socijalnoj paraleli, taj društveni škart svoj habitus pronalazi na marginama zajednice. On je kontrolisan, dresiran ili obuzdavan silom vidljivog i nevidljivog karaktera.
U Srbiji danas, te podrumske životinje su postale ljubimci režima, njegova gvozdena pesnica i čuvari naprednih patricija koji bezuspešno žele da se maskiraju u plebs.
One su izašle iz otključanih jazbina i ne mogu se prepoznati iz dva razloga. NJihove gazde, kreatori srpske realnosti, su im skinuli metalne okovratnike i uklonili pokidane karike lanaca.
Ali, ne samo da su ih razularili, okupali, istimarili i maskirali u „ljude“, već su i prosečnog Srbina po intelektualnom kapacitetu, vrednosnom sistemu i emocionalnoj devijaciji približili toj podivljaloj endemskoj fauni.
Te kamuflirane zveri postale su humanoidi, nedovršeni, mali ljudi, intelektualno malokrvni, mentalno maloletni, manifestno maloumni.
Oni danas sa lažiranim akademskim sertifikatima pokrivaju državne funkcije, od lokalnog do nacionalnog nivoa, dok oni koji se nisu dovoljno adaptirali na ljudsku, za njih previše ljudsku sredinu, formiraju fantomske „žeton“ stranke za jednokratnu upotrebu.
Time politički život u Srbiji postaje sve razuđeniji i besmisleniji, sa novom dimenzijom deformacije zajednice koja počiva na pravu jačeg i krvoločnijeg.
Izumrli očevi nacija za sobom su ostavili svoju kopilad, a oni, dočepavši se vrha, sebe su okružili hordom nacionalističke nedonoščadi sa namerom da završe ono što decenijama ranije nisu uspeli.
Srećom po plebs, magacini sa oružjem su ispražnjeni, oružje je ili zakopano ili rashodovano, nametnuti rat zamenio je nametnuti mir.
Ako ne mogu da se gađaju kuršumima, zbog međunarodnog korbača koji im je nad glavama, režanje, kevtanje i lajanje je jedino što je preostalo čuvarima postjugoslovenskih štenara.
Te psetarnice, nastale na prahu nekada velike države, postale su inkubatori nacionalističkog okota različitih rasa. Zajedno čekaju da gazde popuste uzice ili da EU-šinteri konačno napuste balkanske gudure i ovu neukrotivu divljinu prepuste lokalnim zverima.
Genetska manifestacija nacionalne svesti ne zavisi samo od DNK zapisa, već i od informacione RNK pomoću koje gen komunicira sa okolinom. U ovo vreme dezinformacija masom se vlada zloslutnim glasinama.
Te glasine nikada nisu puka izmišljotina, već su otrov glaziran poluistinom sa unutrašnjim aktiviranim okidačem za masovni emocionalni šok.
Na takvo fabrikovano javno mnjenje lako je nakalemiti sistem političkog monopola jednog čoveka koji se pretvara u nepogrešivo i neprikosnoveno božanstvo.
Jednom kada profunkcioniše začarani krug dobrovoljnog samoobmanjivanja i pristajanje na lobotomiju grubim propagandnim operativnim zahvatom, ostatak posla je samo punjenje hranilica omamljenoj živini.
Omiljena hrana je ona koja najbrže utoli glad. Senzacija je kao koncentrovani šećer, kratkotrajno podigne raspoloženje, ali se brzo potroši i za sobom ostavi još veću glad. Sledeća doza mora biti još jača i tako unedogled, dok se konzumenti potpuno ne prozvere.
Stado je naviklo da ide utabanom stazom, makar ona vodila i na klanje. Pristajanjem na paternalizam ljudi su izgubili deo dostojanstva, ljudskosti i karaktera.
Neodgovornost je najbezbolniji beg od savesti. Tako defektni i zavisni, ljudi se organski vežu za pastira i pse čuvare, pa pravo jačeg kao pragreh devijantne zajednice prelazi u običajno pravo koje primorava na pokornost i vernost.
U bliskoj budućnosti će nas zadesiti još mnoštvo neverovatnosti dok se Srbija pred našim očima pretvara u kafileriju. I pseći život u njoj postaje neizdrživ. Ovakva prognoza nije proizvod zluradosti, već sublimacije istorijskog iskustva.
Ako smo se odlučili za otpor, onda naš zadatak nije samo korenita društveno-politička transformacija. Prvi korak ka toj isceljujućoj katarzi biće zoo-higijena, izgradnja azila i dobro čuvanog skloništa za vođine kućne ljubimce, ovčare i pitbulove.
Svaka vrsta vladajuće pasmine koja se ogrešila o ljudske moralne zakone mora biti uhvaćena, sterilisana ili uspavana. Veterina još uvek nije pronašla vakcinu koja efikasno sprečava širenje besnila kada štenci iz tog legla pobegnu u civilizaciju ili u državne institucije.
Ako smo pak odlučili da odustanemo i da pred onima sa penom na ustima legnemo na leđa ili povijemo rep, ako smo prkosnu pesmu zamenili za cviljenje, ako smo slobodu prodali za partijsku ogrlicu, onda vratimo lične karte jer ličnost nemamo, neka nam slinave pudlice izdaju pseće pasoše, neka nas napredni dreseri odvedu na čipovanje.
Sve to uz gazdinu koračnicu AV, AV, AV!
Autor je lekar, član GO DS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
