Pogled i molitva

Vreme prolazi, a mi o nekim (ne baš nevažnim) stvarima ne prestajemo da – ćutimo. Ovog vrelog leta, pred „Cvijetom Zuzorić“, izvedena je 10. avgusta dramatizacija „Pogleda s Kalemegdana“ Vladimira Velmar Jankovića. Rediteljka će tom prilikom ustvrditi kako je dotični „pisao temeljno, s ljubavlju, velikim znanjem i posvećenjem, pa i iskrenošću, koje je danas sve manje“ (Večernje novosti, dodatak Kultura, 8. avgust 2007).
Ne sumnjam da neko u „Pogledu…“ može otkrivati i takve vrednosti. Mada mi se istinitijim čine zaključci Mirka Đorđevića (Danas, dodatak Beton, 21. avgust 2007) o „banalnoj feljtonistici“ i „jeftinoj esejistici“.
Što se premijere i reprize tiče, beše izgleda dirljivo i glamurozno. Pogotovo što je, kako rediteljka izveštava, „slučajnost“ htela da prvo izvođenje bude na piščev rođendan, a to je njegovu kći Svetlanu obradovalo do suza. Ispalo je da ima nekog smisla u toj podudarnosti. I u još nekim podudarnostima, jer je dotični poginuo u saobraćajnoj nesreći, u Barseloni, u noći između 11. i 12. avgusta 1976. godine.
Prava proslava, uz dve obletnice i jednu dramatizaciju.
Glamur i dirljivost događaja kvari samo jedna sitnica. Ona koja se tiče tog famoznog pogleda, bačenog s Kalemegdana davne 1938, kad je knjiga objavljena, i ponovljenog sadašnje 2007, kad je knjiga pozorišno uprizorena.
Postavlja se pitanje: kako je moguće, da li je moguće, a ako jeste, po koju cenu – ponoviti 2007. onaj isti pogled iz 1938. godine? Rediteljka poručuje da može, pre svega zbog proročanskog talenta pisca: „Predvideo je pitanje našeg opstanka i novonastalu evropsku situaciju: zahteve i silu na koje moramo biti spremni, imati odgovor. A toga nema bez porodice, vere u Boga, skromnosti i pravoslavlja, odsustva velikih spekulacija i – vraćanja svojim korenima.“
Pa, kakvim se korenima vraćamo? Mirko Đorđević (jedini koji predstavu od 10. avgusta nije kritički otćutao), misli drukčije: „Identitet se traži i sada onamo gde jednom – daleke 1938 – nije bio nađen. U maglama mitomanije i izmaglicama nihilizma“, u „političkoj palanci“ i „njenom mestu u tamnom vilajetu“.
Pitanje je jednostavno. Pogled gospodina Velmar Jankovića, 1938, mogao je biti jasan, bistar, dalekosežan i čist kao jutarnja rosa. Ponovljena, današnja izvedba njegovog pogleda – može li da bude to isto?
Zar ne bi mogla (morala?) da bude još nešto?
Recimo, da se njegova čistota i dalekosežnost osenči makar jednim pramenom dima, onog iz gasnih komora i krematorijuma kojima su, tokom Drugog svetskog rata, političke i državničke kolege Velmar Jankovića, njegova braća po ideologiji, uklanjali sa ovog sveta pripadnike drugih naroda i vera? Da li je Velmar Janković, sedeći u vladi Milana Nedića, intimno prihvatao tu ideologiju? Irelevantno pitanje. Meša Selimović mudro upozorava kako čovek nije ono što misli, već ono što čini.
Otud pitanje: možemo li, danas, njegov pogled s Kalemegdana, bez ikakvog komentara, ponoviti u onako čistom, nevinom i bajkovitom obliku kakav beše 1938. godine? I smemo li?
Pišući, pre deset godina (još jedna obletnica, kakva „slučajnost“), o ubistvu Dušana Jovanovića, malog Roma, onda o nespremnosti i vlasti i velikog dela društva, da se tome suprotstavi kako valja, zapitao sam: „Pa šta sad preostaje svima nama, drugim Romima, svetlije ili tamnije kože – svejedno?“ Beše to onda metaforičko, retoričko pitanje. Danas više nije ni metaforičko ni retoričko. Mnogo se toga izmenilo.
No, šta god da se još izmeni, jedno neće: istina da sreću sebe, ili svog naroda, ne možeš sagraditi na nesreći drugog čoveka ili drugih naroda. Jer tu sreće nema. Ni za koga.