Ponižavanje heroja

Već duže vremena je bista Ratka Pavlovića Ćićka – čije ime selo nosi od posle rata – postala predmetom primitivnog iživljavanja, svakakve poruge i ismejavanja. Posipana je svakojakim prljavštinama, stavljan joj je trnov venac na glavu itd. Stoga se mogao očekivati i vandalski postupak koji se dogodio u noći između 16. i 17. februara. Te noći nepoznati vandali su se, pod okriljem mraka, konačno osmelili i da bistu sruše sa postolja. Lice su mu okrenuli ka zemlji.
Pored ovog poniženja koje su mu priredili vandali, Ratku je priređeno još jedno, ako ne omalovažavanje, a ono sigurno nedostatak pravog i dužnog pijeteta prema liku i žrtvi ovog heroja koji sigurno može da stane uz bok Če Gevari. I jedan i drugi su bili mladi, obrazovani, hrabri – do kraja posvećeni borbi za jedan lepši, bolji, humaniji i pravedniji svet. Če je vodio gerilske čete po bolivijskim bespućima isto onako hrabro i odlučno kao što ih je vodio Ratko pre njega po topličkim šumama. I jedan i drugi su pre toga imali bogato gerilsko iskustvo koje su sticali jedan u Španiji, a drugi na Kubi. I jedan i drugi su revoluciji, kojoj su se posvetili i bili do kraja predani, dali i ono najdragocenije što jedan čovek može da ima – a to je svoj život. Ne bi stoga bilo nimalo zazorno da mladi nose na svojim majicama lik Ratka Pavlovića Ćićka isto onako kao što nose lik Če Gevare. Naprotiv.
Bista je nakon rušenja odneta iz parka i, umesto da bude smeštena na neko pristojno mesto u prostorijama Mesne zajednice, stavljena je u hodnik pored toaletnih vrata, licem takođe okrenuta ka zidu. Stvarno krajnje ponižavajuće i uvredljivo za sve nas koji živimo u ovom mestu. Zar se tako odužujemo čoveku koji je iz Španije, gde se borio protiv Franka, nadahnuto i toliko iskreno i toplo tešio svoju majku ophrvanu verovatno crnim slutnjama:
„Budi ponosna majko / Krv koju si mi dala / Neću uzalud proliti / Ona će natopiti zemlju / Iz koje će nići / Novi svet“.
Stihovi su uklesani na postolju koje još odoleva vandalima.