Porozna granica između ličnog i opšteg

Ministar Šijakovićkao zabrinuti član „naše crkve“, kako na više mesta kaže, govori o optužbama na račun SPC kao o opasnosti „da se naša Crkva stigmatizuje i dovede u situaciju da se pravda“. Odnosi međusobnog uvažavanja i poverenja, pa i ličnog prijateljstva s episkopima „naše crkve“, obavezuju ministra vera na posebnu vrstu brige i odgovornosti prema crkvi kojoj pripada. Pomalo egzaltirano, u svakom slučaju neposredno i iskreno, ministar dalje kaže: „Uostalom, svi smo mi crkva… I briga episkopa i briga svih nas je briga za Crkvu“.

S druge strane, iskazi ministra vera su mnogo odmereniji kada govori o malim verskim zajednicama i mnogo oštriji kada komentariše sukobe unutar Islamske verske zajednice. Pitanje registracije verskih nadnacionalnih zajednica, po njegovim rečima, zahteva od države „oprez“ da verske slobode ne bi bile ugrožene od strane „organizacija koje bi za svoj suštinski cilj imale nešto drugo a ne versku slobodu, na primer komercijalne aktivnosti i tome slično“. U skladu s tim, moglo bi se očekivati da unutar Ministarstva vera postoje jasna i uravnotežena merila za razlikovanje i odlučivanje koga registrovati, a koga ne. Ne treba naglašavati koliko je benevolentnosti, znanja i odgovornosti potrebno da se pri tome ne padne u zamku diskriminirajuće arbitrarnosti.

U unutarislamskom sukobu u Sandžaku ministar vera jasno označava stranu muftije Zukorlića kao nedvosmislenu i jasnu pretnju po Srbiju, koja „ponekad zagovara otimanje teritorije države Srbije“. Ovaj stav je daleko od ministrovog u više navrata izrečenog načelnog stava da država zbog odsustva pravnih ingerencija i delikatnosti teme mora biti distancirana, tj. da ne treba da se meša u unutrašnje probleme verskih zajednica. Ovaj stav je takođe i jasna poruka ministra vera većem delu islamskih vernika da preispitaju svoju lojalnost državi u kojoj žive.

Čini se da i inače složenu problematiku ostvarivanja verskih prava i sloboda i odnosa crkve i države u Srbiji dodatno opterećuje i emotivna zainteresovanost državnih službenika nadležnih za ovu oblast. Previše porozna granica između ličnog i opšteg ne doprinosi stvaranju doslednih i predvidivih politika upravljanja koje bi građanima olakšavale život a državi posao.