Poslednji Vizantinac

Naše intenzivno druženje dodirom tastature počelo je u vreme vanrednog stanja pre dve godine. Uglavnom noću dok je on primao bolne terapije. Izgubljeni Kjerkegorov građanski čovek nije bio on. Izgubljenost je bila moja, a lekovitost njegova. Specifičnost egzistencije čoveka, uporan je bio Saša, najbolje se pokazuje u stanjima teskoba i tegoba. NJegove su bile brojne, a specifičnost Sašine egzistencije u bolesti i van nje – čovekoljublje i blistavost uma, koji je odbijao da se utopi u glavni tok i insistirao da nesputano misli.

Maštajući o mestima na kojima bi čovek rado bio, umesto njegove teskobe u bolnici i moje u soliteru, predlagala sam najduže naseljeno mesto u istoriji, tvrdeći da je negde u Turskoj. Saša je znao bolje. To je bio Niš, njegov i istorijski.

Svojim oštroumnim i znalačkim porukama razbijao je moja površna znanja o Vizantiji kao hijerarhizovanom modelu društva ortodoksne državne crkve. Znao je neverovatne detalje o jedinstvenoj mešavini kultura za koju je tvrdio da, uprkos svemu, i danas obeležava Niš.

Vizantijska renesansa, pričao je, i danas utiče na naš svakodnevni život – od upotrebe ruzmarina u kuhinji do najčuvenijih dela italijanske renesanse. Otkrivala sam Sašu kao gurmana, kao umetnika lekarstva, nezasitog čitaoca i kad mu je bilo preteško da knjigu samo drži, a najviše kao čoveka žednog života shvaćenog kao učenje i razumevanje i načina da služi deci, malim ljudima. Ne znam ni danas kolika je to žeđ bila, ali znam kolika je to bila smelost u suočenju sa krajem. I kakva potreba da svu svoju ljudskost, znanje i talente posveti ljudima znanim i neznanim, ma koliko da mu je teško bivalo. Udisanje života svom snagom nemoguće je bez bunta koji ga je trajno obeležio, a praktikovao ga je ulicom, tekstovima i osobenim profesorskim i lekarskim stilom tako slobodnim, a neobično efikasnim.

Valjda zato stoji kao zasut zlatnim prahom, Saša, oličenje poslednjeg Vizantinca, ličnost arkadijske, učene južnjačke renesanse. Jedini u svojoj vrsti.