Potonji život Milana Mladenovića

Sprega komunizma, intelektualnog varvarstva i socijalističkog lumpenproletarijata izrodila je nacionalizam, ratove i kult samodovoljnosti. Beograd se ispunio izbeglicama kao kolektivnim žrtvama, nekad i vinovnicima sistema mržnji i netrpeljivosti koji se prostirao ne poznajući granice. Nadzidan je i dozidan, ulice razlokane, pločnici prenaseljeni korodiranim skeletima krupnog otpada prethodnih tehnologija, industrije, kioscima i kartonskim kutijama sa švercovanim cigaretama, čokoladama i baterijama krivotvorenih globalnih brendova. Beograd se gotovo smišljeno, planski, razarao kao sređena i života dostojna ljudska zajednica. Naredna tranzicija donela je ekološku kataklizmu, saobraćajni kolaps, splavove i antisemitizam. Lokalni antiglobalisti i neonacisti proglasili su asimilacionizam za kulturni fašizam. Varvarstvo je postalo domaći brend i specifična razvojna prednost.

Na sedamdesetogodišnjicu Kristalne noći samo jedan vetrovit, prazan, uzaludan vikend bio je dovoljan da Bojana Kašikovići njeni istomišljenici u akciji za ulicu Milana Mladenovića, kao u deliću sekunde dožive flashback prethodne epohe u kojoj su Milan i EKV bili vrhunac ovdašnje kulture koju su suštinski negirali. Moja sećanja na Milana, na univerzalni genij koji je bio i lični, sopstveni, dok okolina nikad nije bila u stanju da oseti i razume njegov razvojni talenat i avangardnu ozbiljnost, ostaće, na ovom mestu, sasvim intimna. Vrednost EKV bila je i u njegovom prethodnom, i u njegovom potonjem životu. Svaki od svojih života Milan je proživeo okružen i divljenjem i nerazumevanjem. Mada prikraćen za još nekoliko stvaralačkih epoha koje je mogao ispuniti, on verovatno nema razloga da, tamo gde je, bude preterano nezadovoljan.

Bojanu&Co. nikada nisam video. Oni pripadaju generaciji koja se pojavila dugo posle Milanove smrti, ali u okruženju koje je uspelo da očuva sve svoje tradicionalne degenerativne procese. Da li je negovanje estetike zatiranja i lepog i živog prenelo i na tu, narednu, generaciju privrženost nadahnuću koje je Milana i EKV podsticalo da stvaraju i umiru, istovremeno?

Bojana&Co. preživeli su štand, potpisivanje i ulicu, podrazumevajući njenu banalnost i prostotu, verbalno i ideološko maltretiranje službenih lica u civilu, verovatno pripadnika iste državne službe čiji su visoki oficiri ubili prvog demokratskog premijera. Sakupili su 3.000 potpisa onih koji žele ulicu nazvanu po Milanu Mladenoviću, time i po sebi samima, negde u centru grada. Prema ustaljenoj logici organizovanog besmisla usledilo je obrazloženje nove gradske vlasti: „Uz inicijativu o promeni naziva neke ulice mora da stoji obrazloženje. Inicijativa se predaje Komisiji za spomenike i promenu naziva ulica i trgova koja odlučuje o tome. Pošto ulica Milana Mladenovića većpostoji, taj naziv mogli bi da ponesu jedino ulica ili trg u Lazarevcu, Mladenovcu ili Grockoj. Svako dupliranje imena izazvalo bi zabunu“, saopštila je Ivana Avžner, ispred Sekretarijata za kulturu. Tu se gradska birokratija osvrnula na sopstvenu odluku od pre tri godine, podlu i besmislenu, da njegovo ime dodeli nekom musavom sokaku na poslednjoj periferiji, čijim žiteljima, u stvarnosti koju su u sebi nasledili i koju žive teško da je preterano stalo do Milana i njegove aure.

Nije vredelo Bojanino podsećanje da su Milanovu ulicu većdobili Podgorica, Zagreb, Subotica i Vranje. Ovo vreme uporno melje i satire sve vredno i plemenito. Na isti način su se beogradska vlast i, naročito, oni koje je on uporno i neuspešno izvlačio iz mentalne osrednjosti, odnosili prema potrebi da se sećanje na premijera Zorana Đinđića i njegovu sudbinu obeleži dostojnim simbolima, uključujući beogradski aerodrom. Tako su, od početka njenog neposrednog političkog angažovanja do povlačenja, političke aveti svih boja pokušale da obezvrede Biljanu Srbljanović, najznačajniju ličnost u našoj savremenoj kulturi, uključujući evropski kontekst, kampanjama laži i uvreda. Najsramnije su možda one koje su izrekli među njima najprosvećeniji – da ne zna šta radi, da će se predomisliti i pokajati. U tome je i objašnjenje karaktera ovdašnjih vlasti i institucija, čiji je preobražaj sporiji od promena koje ostaju pre kadrovske i lične, nego načelne i suštinske.

Kulisa ljudskih senki, lokalnog putinizma i nove autoritarne politike, grobnica svake autentične kulture, Beograd, kakav jeste, nije zaslužio ulicu Milana Mladenovića. Niti trud onih koji oživljavaju svet vrednosti koji je on oplemenio i svojim postojanjem, i životom koji je naizgled potonji.