„Pravda za Srbiju“

Svako ko je u to sumnjao nije mogao da se oglasi dovoljno jako da bi se čuo. Nadvikati se naročito nije moglo ministra Jeremića. I sada „kad su Amerikanci dobili“ – ako se zanemari da se gotovo svaki patriota mora oglasiti (učinila je to i SANU koja se inače ne javlja u bednim malim narodnim stvarima kakva je glad na primer) – ostaje prvorazredno pitanje za vlast, posebno za Demokratsku stranku (DS) – čemu su bile potrebne obmane? Odgovor na to je možda i značajniji i važniji od toga da li je Srbija dobro formulisala zahtev upućen MSP o proceni kosovske nezavisnosti. Pogotovo, ako se bude krenulo i dalje u navodnu ofanzivu u Ujedinjenim nacijama sa istim obećanjima i uveravanjem da će pedesetak pisama predsednika Srbije raznim državama zapravo biti dobro formulisan domaći zadatak – da ne priznaju Kosovo.

Da li je ta obmana bila rezultat amaterizma diplomatije, neznanja predsednikovih savetnika ili stvarnog uverenja, uz asistenciju apologeta, da je „pobeda naša“ zahvaljujući svim onim zemljama Afrike koje nisu priznale Kosovo na čelu sa Rusijom (uprkos Osetije i Abhazije). Gotovo da je neverovatno da se išlo na kartu „kolevke i Jerusalima“, pa se tako javno oglašavalo, izvan svake realnosti, da stiže „pravda za Srbiju“. Ljudi na vlasti, posebno DS, kao da su u potpunosti sledili ideju koju je Milošević (samo!) započeo, a zdušno je prihvatile stranke iz ranijih vlada, naročito DSS V. Koštunice, a zatim i radikali. Oni koji su bili i u vlasti sa Miloševićem i ostali verni toj liniji i oni što su se pretvorili u naprednjake.

Danas je zbog toga, neverovatno čuti što sadašnja opozicija traži: ostavku Tadića, jer nije sačuvao Kosovo! Valjda za razliku od njih. Nije stao na čelo pokreta koji bi palio ambasade, nije „bez povratka“ izbacivao ambasadore i vodio Srbiju u totalnu izolaciju bez prava na kretanje izvan smanjene sopstvene teritorije. Smanjene Kumanovskim sporazumom kad je Milošević vratio svakog srpskog policajca i vojnika i teritoriju prepustio NATO paktu. „Zbog bombardovanja i stradanje“, reći će neki u njegovu odbranu, a da nikad nije s vrha ni jedne potonje vlasti rečeno da je Milošević „da bi sačuvao Kosovo“ kako je govorio, zapravo prizvao, a zatim i odobrio akciju NATO-bombardera. I nije sačuvao Kosovo, ni Srbe na Kosovu, ni manastire, ni kolevku, ni Srbiju.

I gotovo da je bizarno da je baš „kosovsko nasleđe“ od Miloševićevog SPS ostalo jedino takoreći netaknuto, da se ta politika sledi sa više ili manje nijansi. Jer, Milošević više ne može biti kriv za ono njegovo što je – nastavljeno. Srbija posle njega imala je mogućnosti da, koliko toliko, Kosovo stavi u centar rasprave, na milion mogućnih načina na svetskoj sceni, od političara do stručnjaka. Mogla je da traži saveznike među onima koji imaju odlučujući glas i da ne igra beslovesno na kartu podela među velikim silama, kad je hladni rat suštnski završen. Ali takva politika isključuje amaterizam, neznanje, lažna obećanja i naročito obmanjivanje javnosti i podilaženje pod kožu onima koji i danas traže (kao oni u Hrvatskoj kad uzvikuju „Srbe na vrbe“) „pravdu za Uroša“ ili slave Ratka Mladića na ulicama Beograda i time kao da su važniji deo srpstva (?) od Srba na Kosovu. I sadašnje obećanje šefa diplomatije, fizičara sa najboljim ocenama sa Harvarda, da se neće načiniti ni jedan potez koji bi mogao da izgleda da se nezavisnost makar indirektno priznaje, znači da Srbi na Kosovu mogu da budu bez stuje, vode i lekova, ali da se „ne mogu poštovati zahtevi nelegitimne vlasti o proceduri“. Što, uzgred rečeno, nema veze s priznanjem nezavisnosti.

Zato je možda krajnji trenutak da se otvoreno kaže javnosti da rezolucije u UN nisu obavezujuće, da misija koja se najavljuje nikako ne pomaže da se Kosovo vrati i da – hteli ili ne – priznaju da jedino saradnja u okviru EU nešto nudi. Ma šta rekli oni što traže pravdu za Uroša, ali ne i za Srbiju.