Prezaduženost + recesija = rat

Ruku na srce, teško je razlikovati šta je tu takozvano spinovanje, a šta takozvana stvarnost. Tek Evropa nas je sita. Nas, koji joj stojimo pred vratima. Mi bismo joj rado uzvratili istom merom da se taj prekršaj još ne kažnjava žigosanjem vrelim železom. Tek, ono što nikako nismo smeli dopustiti, dogodilo se: Hrvatska je u četvrtak dobila 87,36 procentnu saglasnost Evropskog parlamenta da se pridruži evropskom društvu pred raspadom. Jedan evropski poslanik se, doduše, čudio šta joj je: tek je 20 godina kako se spasla jednog propalog političkog projekta, a već tako mlada uleće u drugi propali politički projekat!? A nemačka kancelarka Angela Merkel pustila je nemačke poslanike da do mile volje lamentiraju nad korupcijom i organizovanim kriminalom u Crnoj Gori, bolje nego o evru, i sa samo 20 glasova protiv, preporuku za Evropu dobili su i Crnogorci. Evropa koja nema alternativu nas je, definitivno, kako je u ovoj kolumni prognozirano još pre nekoliko godina, ostavila Turskoj, koja nema alternativu, i nekim još nedefinisanim asocijacijama na ostacima Otomanskog carstva u kom pravcu vode i svi aktuelni „isplativi“ koridori koje gradimo, a da se o snažnom spinovanju, lobiranju i korumpiranju ne govori. Za to vreme, evropski mediji, kojima se može verovati, tvrde da se uveliko radi na razgraničenju između elitne i ostale Evrope, kako bi se elitna Evropa u poslednjem odsudnom trenutku, zaštitila od sasvim neelitne, takoreći orijentalne, zaraze sa donjih južnih etaža. Ovo je sasvim ozbiljno. U elitnu Evropu biće primljeni oni koji tamo stvarno i pripadaju po dubini svojih novčanika i smislu za red: Nemačka, Francuska, Finska, Holandija, Luksemburg i Austrija. I basta. Dakle, bez Italije. Ovo se društvo najozbiljnije nosi mišlju da emituje zajedničke elitne obveznice i spreči da se rast kamata, izazvan neozbiljnošću onih koji su u ozbiljno društvo primljeni pre dostignute zrelosti, prelije i na elitu.

KONTAKT: U četvrtak je Ženska vlada u Srbiji promovisala svoju bazu podataka o stručnim ženama „Za nove kontakte“. Čini se da nikada nije bilo toliko poverenika, zaštitnika, proženskih institucionalnih i vaninstitucionalnih tela koja rade na boljem položaju žena. I nikada, čini se, tretman žena od kuće do medija, nije bio gori. Sigurnih kuća nikad dosta, a medije bolje da ne otvarate. Prošle nedelje se, takođe, malo lamentiralo, malo cinično komentarisalo, nad propalom SFRJ. Žena na dosta načina imaju razloga da žale za vremenom te tvorevine koja, da se poslužim dosta solidnom floskulom, da nije bila sklona padu ne bi ni pala. Mada su mnogi od nas, tih devedesetih, bili sigurni da se država ne može tek tako razoriti, kao što su neki sada tako sigurni da se ne može razoriti evro-zona. Pokazalo se da nismo bili u pravu – može. Ipak, za bar nekoliko, ako ne i više, stvari iz tog perioda vredi žaliti. Prvo, to je bila lepa zemlja koja je svojim građanima obezbeđivala potrebnu geografsku širinu, uključujući i pasoš na koji se niko nije „rogušio“, drugo, sem izuzetaka koji su se u međuvremenu proslavili i po raznim svetskim sudovima, uključujući valjda i sud božiji za koji nisam baš sasvim u toku, niko nikog nije pitao koje je nacije i vere, i treće, već pomenuto, žene su u društvu bile više jednake sa muškarcima nego ikad. Nedavno je HRT objavila rezultate nekog tamošnjeg istraživanja prema kome su u hrvatskom društvu diskriminaciji najstrašnije izloženi ovim redosledom: stari ljudi, pa žene, pa invalidi, pa etničke manjine, pa gej populacija. Hrvatsko i naše društvo po mnogo čemu je slično. Kad sam neposredno posle toga pravila intervju sa ministrom Rasimom Ljajićem kažem mu za to istraživanje i pitam ga šta on misli kako bi reagovali naši mediji kad bi, recimo, penzioneri, ili žene, izašli da demonstriraju zbog diskriminacije? „Mediji bi dali veliki prostor svakoj akciji koja je usmerene protiv nekog. Apsolutno. Mi živimo u vremenu potpune tabloidizacije medija, štampanih posebno, to je realnost u kojoj funkcionišemo. Vrlo malo dobrih stvari će naći prostor u medijima, odlični studenti koji osvajaju medalje na olimpijadama, recimo, o tome ne možete videti ni reč, ali nešto loše je tema broj jedan. A ovo bi zaslužilo, da sam ja novinar ja bih to pratio, da penzioneri ili bilo koja velika društvena grupa protestuju zbog svog položaja, to razumem, ali zašto mnoge stvari dobijaju prostor u novinama, ne razumem. Sada su se novine pretvorile u crne hronike. Nikad, kao sada, nije toliko dolazila do izražaja maksima – samo loša vest je dobra vest. Ja ne pamtim da je to ikada bilo tako“. Dakle, žene – pitajte svakako još i Ivicu, pa na ulicu.