Prilog razumevanju iracionalne rusofilije

Da li smo mi Srbi toliko bestijalan narod da podržavamo Golijata a ne Davida, predatora umesto žrtvu, da nam je bliži srcu mač jačega nego plač nejači?

Čvrsto smo uvereni da nismo, a objektivno jesmo!

Čitava naša duhovna baština, i mitska i istorijska, od lirske i epske poezije do legendi o znanim i neznanim junacima, u znaku je našeg pravedničkog etosa – ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga.

Da li se naš etos prometnuo u svoju suprotnost?

I jeste i nije!

U stvarnosti jeste, a u autoprojekciji i dalje smo pravednički, pravoslavni, hrišćanski uzoran, nebeski narod.

Još u prvim vekovima svoje državnosti stvorili smo predstavu o svojoj posebnosti, koja počinje od Svetog Save, a preko cara Dušana, kneza Lazara, Karađorđa, Stevana Sinđelića i drugih čuvenih ratnika Prvog i Drugog ustanka protiv Turaka; potom preko legendarnih vojvoda Putnika, Mišića, Bojovića… traje i danas.

Što nismo od balkanske sile postali evropska (a bili smo Evropa pre Evrope), krive su svetske sile, počev od Turske nakon Kosovske bitke, pa preko Vatikana, Austrougarske i Nemačke, do Britanije i Amerike nakon Drugog svetskog rata. Svetske sile nas mrze zbog pravoslavlja i po njih pogubnog zračenja našom dobrotom i pravednošću.

Da bi obuzdali naše svetačko dejstvo na moralno posrnuli svet, ogrezao u materijalnu i vojnu moć, svetskim moćnicima nije (bilo) dovoljno da nas silom obuzdavaju već su svojim otetim i prokletim novcem stvarali i naše unutarnje neprijatelje: pretvarajući naše srebroljupce u druge narode i inovernike.

Tako su Srbi vekovima sabijani, deljeni, smanjivani brojčano i teritorijalno.

Na taj način su od Srba nastali razni narodi, sa drugim verama, koji ne samo da ne zaslužuju našu ljubav već – bolje da ih nema!

Nije greh prema izdajnicima i krivovercima primeniti i nasilje.

Istu priču, mutatis mutandis, gaji od pamtiveka i ruska vlast.

Rusi čistotom vere i duševnošću (ruska, alias sveslovenska duša) nemaju odgovarajuće poštovanje u svetu jer Rusiju oduvek ostale svetske sile sputavaju na sve načine.

U prošlim vekovima su ih udruženim snagama Englezi, Francuzi i Turci sprečavali da ovladaju čitavim Crnim morem, da zauzmu moreuze Bosfor i Dardanele i nesmetano izlaze na otvorena mora; na Istoku su ih sputavali nekad Huni i drugi Azijati; početkom dvadesetog veka Japanci, sredinom stoleća Nemci, a nakon Drugog svetskog rata više nisu dovoljni ni dvojni-trojni savezi velikih sila, već ceo Zapad, celokupna ispostava Đavola na ovom svetu.

Isto kao i nama Srbima, ni Rusima ceo svet ne bi mogao bitno da naudi već je truli ali još moćni Zapad, zovom novca i drugih vidova potkupljivosti ljudskog tela i duše, napravio unutarnje neprijatelje i umanjio veliki ruski narod „stvaranjem“ drugih naroda i vera, otpadnika-izdajnika.

To se odnosi na razne okolne narode, trenutno najviše na Ukrajince, čiji su preci bili Rusi i grešni su što to zauvek nisu ostali.

Taj greh danas ispaštaju i ne zaslužuju samilost, makar svoj greh i životom platili.

* * *

Srbi i Rusi dele isti narativ, kao dva koncentrična kruga, mi kao nepriznati u svom balkanskom okruženju, a Rusi kao svetionik sveta, nekad verski, potom proleterski, sad opet moralno-verski. Za sve neuspehe krivi su nam drugi.

Naša jedina krivica je što smo često bili popustljivi prema svetskim dušmanima i našim izrodima, što smo im hrišćanski okretali i drugi obraz.

E nećemo više! Uz Božju pomoć videće svet našu bezgraničnu moć. Otuda krilatice tipa Ne može nam niko ništa. / Svet može samo da nas mrzi i da nam pljune pod prozor…

Pošto su nam politički čelnici ne samo svetovni autoriteti već i uzorni vernici, pošto u ime naroda sve čine sa blagoslovom vrhovnih duhovnika, od nas, naroda, zaslužuju ne samo opštu podršku već divljenje i strahopoštovanje. Zračenjem tog nebesko-zemaljskog sadejstva, mi opstajemo kano klisurine na olujama, a zahvaljujući mudrom rukovodstvu, svojoj radinosti i trpeljivosti slovenske duše, ostvarićemo, uprkos svetskoj zaveri nečistih sila, sreću koju mi i naš bratski ruski narod oduvek zaslužujemo.

* * *

Većina podanika, poštenih i marljivih duša, veruje u ovu manihejsku priču, ali skoro niko iz vladajuće vrhuške. Kad bi vladaoci verovali, ne bi uzaptili sve institucije, od lokalnih do centralnih, od opštinskih sudova do vrhovnih.

Ne bi dirigovali medijima i svakog ko drukčije misli proglasili državnim neprijateljem i stranim plaćenikom.

Naprotiv, ako bi u svemu bili u pravu i sve radili na polzu svoga naroda, jedva bi čekali primedbe da bi radili još ispravnije i pravičnije. I jedva bi čekali da zli stranci i domaći izdajnici izlože svoje stavove našim narodima, koji bi ih izviždao i motkama oterao u bestragiju iz koje su došli.