Prošle godine u Srbiji je bilo 9.325 slučajeva nasilja, što je za 800 više nego 2011. Žrtve su u 80 odsto situacija bile žene, zatim deca i starije osobe. Podatak da je porodično nasilje u Srbiji u porastu nije nimalo iznenađujući, mada stručnjaci koji prate „krivulju“ tvrde da je reč o tome da žrtve više prijavljuju nasilje nego ranije.
Ono što jeste zabrinjavajuće je da se godišnje policiji u Srbiji prijavi čak oko 20.000 žrtava porodičnog nasilja. Međutim, centrima za socijalni rad prijavi se samo 500 osoba. To pokazuje da žrtve nemaju nimalo poverenja u državne institucije. Što je i logično, jer država se godinama sistematski i trudi, bez imalo saosećanja prema žrtvama, da iste omalovaži i ubedi da je dobro da žive sa siledžijama i, najgore od svega, da godinama trpe nasilje. I dalje najveći broj prijava nasilja stiže iz policije – 29 odsto, od člana porodice 22 odsto, a od žrtava – 14 odsto.
Promena u shvatanjima da ovaj problem nije samo porodični, nego i društveni, formiranje sigurnih kuća za žene i decu žrtve nasilja, ali i odnos medija, doveo je do toga da se ovaj društveni fenomen izmesti iz „četiri zida“ u javnost. Ipak, promena u glavama, pretežno muškaraca, i dalje nema. Zašto?
Država, pod ruku sa crkvom i medijima, i dalje promoviše patrijarhalne vrednosti, u kojima je muškarac gospodar i vlasnik žene, pa stoga može da radi s njom šta god želi. Društvo u Srbiji i dalje podržava nasilnike, odnosno siledžijski model ponašanja deci se servira od obdaništa, preko osnovne i srednje škole, pa do međuljudskih odnosa. Učitelji, nastavnici i profesori sistematski okreću glavu od nasilne dece, jer su im male plate, pa ih baš mnogo i ne zanima da se „bakću“ sa tuđom decom. U celu tu čorbu treba dodati i promociju nasilja preko medija kroz filmove i televizije, pa je jasno što današnja deca imaju dobar osnov da postanu nasilnici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
