Prosjačenje privilegija

Dva su aspekta koje treba posebno istaći ovde: etički i praktični. Počećemo od prvog. U svim totalitarnim režimima, među kojima se izdvaja posebno socijalističko-komunistički, imamo, grubo rečeno, dve vrste građana: privilegovane i ostale. U Jugoslaviji oni prvi bili su članovi Partije, koji su imali pristup upravljačkim i drugim nadređenim funkcijama. Ali to nije bilo sve. Svako društvo ima mehanizme za promociju onih koji, prema političko-ideološkim kriterijumima, unapređuju državu, pa time i njen režim. Ova privilegovana klasa predodređena je za vladu, parlament, direktore, državne odbore, uopšte za sve pozicije kojima se nagrađuje lojalnost režimu. Ostali deo građanstva sveden je na ono što se u Atini zvalo metecima, strancima bez građanskih prava. Oni su imali prava da se bave svim poslovima kao i punopravni građani Atine, osim da učestvuju u političkom životu Polisa (tj. u politici). Aristotel je bio metek, i kada je Platon otišao „u carstvo ideja“, u Akademiji nije ga nasledio „mozak Akademije“ (kako ga je Platon zvao) Aristotel, jer je bio metek, već Ksenofont (Aristotel je u znak protesta napustio Akademiju i kasnije osnovao svoj Licej). Da se vratimo Jugoslaviji, odnosno Srbiji.

Kada je svojevremeno akademik Milan Kurepa intervjuisan kao eksponirani protivnik Slobodana Miloševića i njegovog režima, upitan da li je bio proganjan od režima, odgovorio je odrečno. Zaista, nije zbog svoje političke orijentacije bio izbačen sa fakulteta, nije bio zatvaran. Ali ono što pokojni profesor Kurepa, možda najbriljantniji organizator naučnog rada u Beogradu, motorna snaga Instituta za fiziku, nije rekao – nije nikada bio postavljen za direktora, biran u neki odbor za nauku pri Ministarstvu, a o mestu ministra za nauku da i ne govorimo. On je prosto bio metek, koji je organizovao naučna istraživanja, izvodio generacije studenata, napisao tuce univerzitetskih udžbenika, predstavljao našu nauku i univerzitet u inostranstvu… Rektorska i ministarska mesta zauzimali su Bojići, Purići i sl. Da li se posle 5. oktobra nešto promenilo?

Pogledajmo sada instituciju „zaslužnih …“, „nacionalnih ….“

Setimo se ovde „narodnih heroja“, „udarnika“, „zaslužnih sportista“ i „zaslužnih umetnika“… svih onih institucija koje smo presadili iz „Prve zemlje socijalizma“, gde su svi bili jednaki, samo su neki, kako je zapazio izvesni Orvel, „bili više jednaki od drugih“. Ko odlučuje da li je jedan umetnik „zaslužniji“ od drugih? Ako je u totalitarnom režimu stvar „dogovorena“ – meteci otpadaju, u „demokratskom“ društvu stvar postaje delikatna.

Za dobijanje neke nagrade postoje pravila igre, koja propisuju da neko (ili nešto) kandiduje nekoga, ali ne i da neko (ili nešto) kandiduje samog sebe.

Institucija „povlašćenih penzija“ koncipirana je na bazi selekcije unutar neke branše, dakle u uslovima „nulte sume“, kako se to zove u teoriji igara. U okviru unapred određene sume, određene od strane Vlade, ova privilegija se dodeljuje nekolicini kandidata. Dakle, ako je dodeljena „nacionalna penzija“ meni, to je na uštrb onih koji su „izvisili“.

Književnik Teofilović izbegava zamku da mu se prebaci da „traži nezasluženo“ za sebe, isturajući ispred čitavu svoju (umetničku) „branšu“. Da li mu pada na pamet da to što on traži, da se u okviru ograničene svote predviđene za ovi instituciju, može da zahteva svaka druga branša ove države? I da se sa takvom logikom stvar svodi na apsurd kontraproduktivnosti. Ne postoji tako nešto kao besplatni ručak, neko ta sredstva mora da stvori. Šta smeta penzionisanom književniku da svoj dar pretvori u novac i tako uveća porodični budžet? Kako će pogledati u oči kolegi penzioneru koji je smatrao da je neukusno da traži dodatnu penziju na račun drugih penzionera? Dobijanjem trajne privilegije (dakle, na račun kolega), samo zato što je neko (ili nešto) odlučio da baš on ima specijalne zasluge; za koje može doživotno da uživa materijalne beneficije, prevazilazi granice dobrog ukusa, najblaže rečeno.

Ako je u autoritarnim režimima sve ovo „regulisala“ institucija meteka (dakle državna korupcija), u našem, uslovno liberalnom društvu, stvar se svodi na „korumpiranu samoinicijativnost“, odnosno sindrom nesavesnosti. Nije to, naravno, jedina instanca nepravičnosti, u Platonovom smislu. Imamo još uvek i institucije „mešovite korumpiranosti“, poput SANU. Poznat je mehanizam izbora novih članova, ali manje je poznato da izabrani „besmrtnici“ pored profesionalnog priznanja, dobijaju i materijalnu nadoknadu, čime se čitava institucija društvenog priznavanja intelektualnog elitizma svodi, barem delimično, na „jagmu za parama“. U jednoj naučnoj ustanovi, visokog renomea, jedan član SANU (visokog renomea, takođe) čak je tražio da mu se poveća plata na konto statusa akademika, i pored toga što je već preko Akademije imao tzv. akademski dodatak.

Kako se boriti sa našom gramzivošću? Pošto svaki zahtev za privilegijama podrazumeva da se nekome oduzme da bi neko dobio više, treba kod svakog zahteva da aplikanti navedu one od kojih smatraju da su zaslužniji, da su više doprineli opštem blagostanju itd., da bi im se tražena privilegija dodelila (a manje zaslužnima nešto zakinulo). To važi za čitave branše. Ako ministar za kulturu ubedi vladu da su komitenti ministarstva za prosvetu i nauku manje vredni i produktivni, može ovaj da se odrekne para u korist književnika itd. Ako niko nije spreman da se žrtvuje, svi će uživati u svojoj izuzetnosti. Dokle to može da ide? Pa sve do štamparije na Topčideru, zar ne?

Prof. dr Petar Grujić

naučni savetnik Instituta za fiziku, Zemuna