Protest protiv foliraže

Uprkos tome što sam, maltene, na svakom bio i uzvikivao „Čiji grad? Naš grad!“; šetao jedan manji krug, sa onih nekoliko tisuća mladoliko starih lica, u ne tako velikoj elipsi dvojke; nervirao se što će tek sledeći biti za dve nedelje, i što su organizatori istog toliko digli svoje babure u srbijanska nebesa, kada ih uljudno, preko Fejsbuka, priupitaš što protesta nema, a oni ti ljutito odgovore da su nekakve pripreme u toku; i što je jedan od viđenijih prošlo leto – negde u junu ili julu, ne sećam se kada je bilo poslednji put za letnju sezonu – uzvinuo sa bine: „Vidimo se u septembru, posle odmora!“.

Kakvih crnih odmora? Ovde svima se usta osušiše od priča da ljudi više nemaju ni bajatog ’leba da ždernjaju, a neko priča o odlascima na odmor. Toliko njih je nezaposleno, ne radi nigde, nema dan radnog staža, živi sa roditeljima, ima preko 35 godina, čeka bolje sutra, a ondak dođe jedan od wannabe pesničara i kaže da se mi vidimo u septembru, dok nam se bude koža ljuštila, posle pečenja na avgustovskom suncu.

To što je polovina nas, sa tog protesta, zbrisala na Adu Bojanu, na nekih desetak i više dana, to ne znači da će Beograd biti prazan, ali je očito snobovski pogled na čitavu priču zaslepio poentu i time definitivno otupeo oštricu svih ljudi koji su naivno mislili da će se, kao, Žutom Patkicom nešto postići.

Neka me premijer uhapsi, ako lažem, ali sam zagovarao u svom užem krugu prijatelja i poznanika da bi trebalo to jednomesečno, nazvao bih, druženje ispred Skupštine grada urušene nam prestonice, trebalo malčice, ma za nijansu, zaoštriti. Pisah i na onom Nedeljnikovom blogu, čak me i objaviše, da će protest propasti, ukoliko se nešto sa njime šešeljevski ne učini.

Mada, ruku na srce, do tog trenutka sam mislio – kada je dotični na toj bini, kod Hercegovačke, izjavio da „idemo na odmor“ – da, ipak, nešto nije bilo u redu sa mnom. Da verovatno previše mračno gledam na svet oko sebe. Da sam umoran od svega. Da mi je verovatno bilo svega preko glave. I da, bože dragi, svako ima pravo na sopstveni odmor. I da to što smatram da krugdvojkaški protest je čista buržoarska foliraža i histerija – čiji sam, priznajem, deo bio – je samo iskristalizovani ispljuvak moje pakosne isfrustriranosti.

Ali, ne lezi vraže, pre samo desetak dana samoprozvani, spontano organizovani ili organizirano spontani, i, nadasve, neobično iskreni „Protest protiv diktature“, pokazao je da sam, ipak, bio u pravu. Da je prethodnica bila, ipak, jedan elitistički pokušaj ničega u nečemu za nešto.

Da, ipak, pojednostavim, nije bilo potrebno toliko organizovanje, trabunjanje, trućanje i pravljenje „mnogo smo važni“ da bi se jedan kvalitetan protest sproveo u delo.

Nisu mu bile potrebne ni donacije, ni ozvučenje, ni vajna, ni bajna lica, koja smo, uzgred budi rečeno, jedva i čuli. Bila je potrebna samo šira slika, istinski gnevna energija i dubok žar ozlojeđenosti. Ništa više.

Ne bih da lažem, ali nije kao mi nije bilo muka kada sam vidio mahanje onih zastava, sa već tužno zaboravljenom žutom patkicom na plavoj pozadini, prošlu subotu na onom masovnijem protestu sa policijom i vojskom, ali bilo mi je nekako Marquies de Sade simpatično videti ih kako se, doslovno, trpaju među prve redove opštenarodnog revolta. Čisto da ne budu zaboravljeni.

Autor je novinar XXZ magazina