Aleksandar Vučić je prvi ministar odbrane Srbije, uključujući i Kraljevinu Jugoslaviju, SFRJ, SRJ i SCG, koji je posetio Nemačku. Ovo je istina i zbog toga mu treba odati priznanje. Umesto da se to naglasi, ovih dana možemo pročitati u novinama udvorničke naslove kako je Vučić dočekan u Berlinu kao niko do sada, te da je „posle bivšeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, treći srpski političar za koga je Nemačka priredila takav doček i koji je u Berlinu primljen uz počasti Bundesvera“.
Lepo je što se odaje priznanje i Titu kao srpskom političaru, ali nije dobro da se ne kaže da je to nešto što protokolom sleduje Vučića kao ministra odbrane prilikom posete Ministarstvu odbrane Nemačke. Dakle, uobičajena praksa, kao što bi i kod nas bilo kada dolazi strani ministar odbrane.
Diplomatski protokol je skup pravila i običaja o ponašanju u međudržavnim odnosima, diplomatskom ophođenju, ceremonijalu i kurtoaziji, koja su se uspostavljala kroz vekovnu diplomatsku praksu, a s ciljem da bi se izbegli propusti i nesporazumi koji mogu na bilo koji način da vređaju dostojanstvo u međusobnim odnosima. Protokol podrazumeva striktnu primenu Bečke i drugih konvencija u međunarodnim odnosima i propisuje postupke i ponašanja u raznim prilikama diplomatskih aktivnosti.
Osnovno pravilo i diplomatski manir jeste da u komunikaciji budemo odmereni i pristojni, pa čak i kada se radi o najoštrijim demaršima, polazeći od načela da se i najneprijatnija stvar može saopštiti tako da ne vređa dostojanstvo svoje države i naroda, ali ni drugih, kao što se nediplomatskim postupkom može pokvariti lepa stvar. Kao što se stavljanjem drugog ispod nivoa koji ima po Bečkoj konvenciji i preseansu pokazuje sopstvene nepristojnosti i nedostojanstvo, tako isto, i još gore, jeste ako najviši državni rukovodioci svojim postupcima stavljaju sebe ispod nivoa, jer tako vređaju i sopstveno dostojanstvo i dostojanstvo države.
U međunarodnim odnosima i diplomatskoj komunikaciji servilnost se prezire i „ne pali“, pri čemu ne treba mešati kulturno ophođenje i kurtoaziju sa servilnošću. Međutim, kod nas je i to naglavačke okrenuto i to upravo na štetu sopstvenog dostojanstva, a sve rukovođeno onom našom glupom namerom da uvek „otkrivamo toplu vodu“ i menjamo sve što je bilo pre nas, bez obzira koliko nam to štetilo.
Dolaskom nove vlasti, od 2000. godine totalno je napušten svaki protokol kao recidiv starog sistema, a ministri se rastrčaše, idući na noge stranim ambasadorima, savetnicima i diplomatama nižeg ranga i primajući ih u kabinete bez ikakvog reda. Jedino je Đinđić upozoravao da je nedozvoljeno kako se ministri šlihtaju stranim ambasadorima. Što je najgore, ni posle 12 godina nije se napustila ta praksa samoponižavanja.
Strani ambasadori kod nas, kad im padne na pamet idu kod predsednika i ministara, daju ocene koje se direktno kose sa principom nemešanja u unutrašnje stvari, drže lekcije, a naši predsednici i ministri idu čak kod njih na prijeme i večere. Državni činovnici i funkcioneri drugih država kada dolaze u Srbiju idu „ladno“ kod premijera i predsednika i bez obzira na svoj nivo idu direktno kod najviših po funkcijama.
Ukratko, moraju se poštovati nivoi da se ne povredi ni gost ni domaćin. Znači, susreti se praktikuju između ličnosti istog nivoa, po preseansu. Ako dolazi predsednik države, naravno susreće se sa predsednikom, ako dođe premijer on se sastaje sa premijerom, a može kutroazno da ga primi i predsednik, znači onaj koji je nivo više. U službene i radne posete dolaze funkcioneri određenog nivoa kod funkcionera adekvatnog nivoa. Ako dođe državni podsekretar, primiće ga i biće mu domaćin lice istog ranga, a može ga primiti kurtoazno ili radno po zahtevu i jedan nivo više.
Posebna priča je kada su u pitanju prijemi, kokteli, obedi. U većini država predsednici ne idu na prijeme u strane ambasade, sem u slučaju da je u poseti predsednik države i tim povodom se organizuje prijem u ambasadi. Takođe, ni premijer ni ministri ne idu po prijemima sem izuzetno.
A šta se kod nas radi? Na prijeme po ambasadama sjati se celo državno i političko rukovodstvo sa predsednikom na čelu, što je novouvedena praksa od 2000. godine, a ružno je. Pri tome, niko se ne pita ko je od rukovodilaca zemlje domaćina bio na prijemu u našoj ambasadi.
Za devet godina u Nemačkoj nisam ni na jednom prijemu video da je došao predsednik ili kancelar, a ministri i načelnik generalštaba vrlo retko idu na prijeme. Kod nas se ide svuda bez ikakvog reda. To što strani ambasadori redovno dostavljaju pozivnice za prijeme predsedniku i ministrima izraz je njihovog poštovanja prema njima i želje da bi ih rado videli kao goste. Neupućivanje pozivnica smatra se nepristojnim i neuvažavanjem države prijema. Tako isto rade i naše ambasade po svetu (valjda) ali to nikako ne znači da će im na prijem doći kralj, predsednik, premijer…
Inače, u ozbiljnim državama ambasador sreće predsednika države prijema kad predaje akreditive i eventualno ako se upriliči oproštajna poseta na kraju mandata i u slučaju posete predsednika njegove države kada se nalazi u njegovoj pratnji. Ambasadori komuniciraju sa odgovarajućim direkcijama i političkim direktorom MSP, a retko ih prima ministar. Kontakti i sa drugim ministarstvima se ugovaraju preko MSP i opet idu kod lica odgovarajućeg ranga, a retko i izuzetno kod ministra.
Bitan elemenat diplomatije i međunarodnih odnosa je i reciprocitet. Pa ako naš ambasador u Nemačkoj, Rusiji ili SAD ne može nikako da traži prijem kod Putina, Obame, Merkelove, onda tako isto treba da bude i u Srbiji, ako vodimo računa o svom dostojanstvu. Kao i u svim državama i kod nas postoji služba za protokol u kabinetu predsednika, skupštini, MSP i ministarstvu odbrane, a postoje i protokolarni priručnik i ljudi koji tamo rade i dobro znaju posao. Međutim, očito bi i savetnici trebalo da prouče protokol, pa ako ne znaju, neka pitaju, a ako ne veruju, neka pribave informacije kakva je praksa u drugim državama i da ne ponižavaju predsednika i ministre savetujući im da odlaze i klanjaju se stranim ambasadorima. Isto se odnosi i na menjanje prakse prilikom poseta stranih zvaničnika i delegacija.
Član Saveta Centra za spoljnu politiku, bivši vojni diplomata
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
