Ovako, mnogo nam se toga – i ružnog i tužnog – već dogodilo: pred skiptrom Amfilohijevim uzmakli su i država, i dobar deo javnosti. Pognuo je glavu i ustavni poglavar Republike B. Tadić. A nije ni važno što parade nije bilo, jer su uzmakli, nadajmo se, barem malo i bojovnici desničarskih grupa. No i dalje nam i štampa i radio buše lobanju sa tom paradom i sličnim zgodama.

A iza toga – i to poodavno – stoji nešto mnogo ozbiljnije, što nas tek čeka.

I upravo o tome malo je kome i stalo da ozbiljnije porazgovara. I makar ponešto bi se tu moralo pomenuti: kakvi navijači, kakvi bakrači, to što oni govore i čine godinama u Beogradu i važno je i ozbiljno. Jer to su deca gubitnika iz poslednjih ratova, ili potomci onih koji se otvoreno i bogami hrabro ne mire sa rezultatima Drugog svetskog rata. U lepo uređenim i skupoceno opremljenim sveskama njihovih glasila, sve to lepo piše: „Dveri srpske“ – broj 30, 2/2006 – posvećuje broj doktoru Marku Markoviću. To je pisac brojnih knjiga koga predstavljaju kao „prvo pero srpske emigracije, koje je i danas bard srpske političke publicistike“. Ovi barokno-raskošni epiteti nisu tek tako dati uz ime ovog mislioca – on je intelektualna ikona. Neobičan je životni put ovog čoveka koji je u Parizu stekao pristojno obrazovanje: on je krajem 1944. godine izabrao svoj put i danas hrabro hoda istim putem. Neumorno, u poodmaklim godinama, stao je kada se Drugi svetski rat već bio završio, na čelo Versko-ideološke komisije vojske pokojnog pukovnika Draže Mihajlovića. Stojao je u stroju Artiljerijskog diviziona Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Istri – čekajući zajedno sa Ljotićem i Nikolajem da se otvori nekakav novi front za borbu protiv saveznika koji su već bili porazili Hitlera. Čekali su i pomoć ruskog generala Andreja Vlasova, ali sve je odneo vihor istorije. I nakon svega, ispio je ovaj čovek gorku čašu emigrantskog života, i sada u Beogradu za njim hoda gomila mladog sveta iz „Obraza“, „Dveri srpskih“ i sličnih družina. Svega se doktor Marković seća precizno i o svemu sudi mirno, i to nudi kao program. Ne, ovo nije osvrt na delo ovog mislioca, no tek napomene i poneki citat. Nije mislilac zaboravio da objasni mladim Beograđanima ni krvavi kragujevački oktobar ni streljane đake i profesore, kao ni lik i delo Ljotićevog komadanta Marisava Petrovića. „To je bila njegova odgovornost – kaže doktor Marković danas – i ja ne znam šta bi svako od nas na njegovom mestu uradio“, a njegova krivica je samo u tome „što je 200 srpskih talaca zamenio sa 200 Cigana“. I to je to. I sve je to mnogo ozbiljnije kada izađe danas i ovde na ulice beogradske.

Ne, nisu to nikakve grupe i grupice, to su pravi programi koje su pisali ljudi sa ogromnim političkim iskustvom koje nije šala. Taj se program danas realizuje na ulicama. Objavljen je, recimo – 14. 4. 2004 – „Program rasonalista Srbije“, i to je pravi program koncizno i precizno dat. Nema države srpske „izvan naše bele rase“, i u toj državi „svi Jevreji, Cigani, Šiptari, Turci – balije i ostali obojeni stranci, ne mogu se smatrati članovima bele nacije“. Da, to je program i nećemo dalje navoditi sve tačke. Izgleda da to malo koga uopšte zanima. Tu je i eugenika za odbranu rase, a član 59. doslovno definiše ulogu Crkve – „Pošto se Srpska crkva do sada nije ogrešila o Srpski narod, ona mora biti pod posebnom pažnjom – crkva mora biti odvojena od države, ali naša država ne može biti odvojena od crkve: u budućoj rasnoj srpskoj državi, crkva i država će postati jedno“.

I to je sve, ili nije baš sve, jer i od ovoga nas već boli glava.

I svi ti mladi bojovnici koji marširaju pod ripidama s ikonom Nikolajevom, i sve ono o čemu grdni neki kaluđer, dokon i zbunjen – još mu na grudima stoji vladičanska panagija – mnogo je ozbiljnije od navijača i nekakvih grupica. Potpisali su ovaj kaluđer, u ime SPC i doktor Marković nekoliko dokumenata sa sličnim sadržajem i programom, pa čak i nekakvo pismo Haralampiju u kojem se o Dositeju govore besmislice i budalaštine, kakvih u istoriji jezika srpskog bilo nije. Na ulicama beogradskim su aveti prošlosti. To su crne stotine pod barjacima Dveri, Obraza i Nacionalnog stroja, koje sve ovo ushićeno slušaju u dvorani Mašinskog fakulteta BU. I sve se uskomešalo, i pomešalo, i u glavama i na ulici. I šta se sve ne nudi na ovoj seansi mrakobesija, to je teško poverovati. Danima nam mediji buše lobanje, i ta se lobotomija sprovodi po planu i programu. Ne kopaju po arhivama istoričari, a ovi što kopaju i otkrivaju grobove, ne čine to zarad istine o žrtvama svih strana u ratu. Cilj je drugi i jasan: treba legitimizovati jednu već etabliranu ideologiju. A mošti su pride. Jer kada ih svi budu poneli, obeležićemo još jednu maršrutu novog nacionalnog sunovrata – jednog nam je malo bilo. Bog zna jedini o čemu se tu radi, jer novine sipaju otrov, mržnju i strah. A bojovnici premlaćuju nedužne strance, čiji preci nisu bili ni u četnicima ni u partizanima. Te radio je Nikola Kalabić za OZNU, te nije, ali nešto drugo raspamećuje: sada OZNA – a to je sada BIA – radi za Kalabićeve četnike i one poražene, a do istine o žrtvama na svim stranama nikom ni stalo nije. To se zove pomirenje. I sve se to skriva ispod skuta crkvenog, a SPC stoji zbunjena, i kao da nema šta da kaže. Ruži se luk Isusov, baca se u senku njegova poruka svetu i čoveku, ruži se svetla tradicija antifašizma koje je u SPC bilo, ruže se lik i delo blažene uspomene patrijarha srpskog Gavrila Dožića. Nikog ne zanimaju ljudske sudbine nevino ubijenih na svim stranama u ratu, važno je imati mošti, jer izbori se približavaju. Reč jevađeliste Mateja – u 6.34 – „Dosta je danu svakome zla svojega“ – svi su zaboravili. Aveti prošlosti su na ulicama, među nama. Niko da se seti i reči Isusove – Jovan 8.32. – „I poznajte istinu, i istina će vas izbaviti“. Ta istina je data bez nacionalnog predznaka. Sada je važno ugađati crkvi, i pripremiti dobro mošti, oprati ih i lakom presvući, jer izborno telo je već pripremljeno za to.

I tako dalje – dok ulicama marširaju sveci i osvetnici.