S. O. S.

KA KNJIZI: Sto kilometara, naročito južno i istočno, od Beograda smatra se da je živeti u glavnom gradu velika privilegija. Pored ostalog i zato što si tu svima na oku. I pravdi. I brizi. I tako redom. Zato svako ko želi da bude shvaćem ozbiljno sa svojim pitanjem, ma koje bilo vrste, zapuca pravo u glavni grad, po odgovor. Jer, u glavnom gradu žive glave. Naše glave posećuju tuđe glave. A naše glave ne vole da im tuđe glave vide da su bez odgovora. Ovaj sled zaključivanja jeste logičan, ali nije tačan. Nikog nije briga za Vaša pitanja. Ni u glavnom gradu. Ni naše glave, ni gostujuće glave. Ima i drastičnijih primera, ali štrajkači Izdavačkog preduzeća Prosveta u Beogradu, iz nekog razloga veruju, da će naše glave na njihova pitanja obratiti pažnju, ako obratim ja, koja nisam glava. Tako što su zatvorili svoje knjižare, oni štrajkuju već gotovo šest meseci u samom srcu Beograda, na samom početku Knez Mihailove ulice. Teško da ima ikoga ko živi u Beogradu, ili je u prestonicu nekim poslom svratio, da to nije primetio. Ipak, oni štrajkuju i dalje. A šest meseci je za svako poslovanje opasno dug period. Izdavačko preduzeće Prosveta je, sredinom prošle godine, privatizovano. I pre nego što je tender realizovan, neraspoloženje prema privatizaciji u samoj firmi bilo je veliko. A podržale su ga i mnoge javne ličnosti. Bar u jednim novinama bila je otvorena tribina za javno protivljenje privatizaciji Prosvete, koja baštini nasleđe čuvenog izdavača i knjižara Gece Kona. Dakle, pritisak da Prosveta pređe iz društvenog u državno vlasništvo bio je dosta vidljiv, ali, očigledno, nedovoljno jak da bi bio uzet u obzir. Ne mora baš uvek da znači, ali u većini slučajeva loš početak ima još gori nastavak, a o kraju da i ne divanimo. Tako je prvorangirani kupac na tenderu za prodaju 70 odsto Prosvete od kupovine odustao. Pa je ovu izdavačku kuću kupila firma Media II iz Beograda, vlasnika Dejana i Teodore Pantović. Sredinom prošle godine. Znači, krizne 2009. koja nije bila dobra ni za jednu delatnost, a kamoli za izdavanje i prodaju knjiga. Pošto je na to obavezan i ugovorom o prodaji, kupac je podneo finansijski izveštaj Prosvete za prošlu godinu. Ali, finansijski izveštaj za svoju firmu nije. Zato će poređenje koje sledi biti bazirano na podacima kupca i kupljene firme za 2008. Dakle, kad su se sreli Media II i Prosveta, kupac je imao otprilike 13 puta veći poslovni prihod od kupljene firme, imao je tri puta više zaposlenih i 2008. godinu je okončao sa ostvarenom dobiti. Kupljena firma je te godine iskazala gubitak u poslovanju. Kao što rekoh, firma-kupac nije nadležnim službama podnela svoj finansijski izveštaj za prošlu godinu, ali su tamo, gde se to izbeći ne može, zabeleženi njeni dugovi od zasad 130 miliona dinara. Račun joj je u blokadi 330 dana i trenutno za pomenuti iznos. Kupcu je 37 miliona dinara kredita dao Fond za razvoj, on je navodno prodao 30 odsto nekretnina kupljene firme, nezakonito je stavio hipoteku na deo njene imovine… Kupac je zapao i u teškoće sa ispunjavanjem socijalnog programa i obaveznog održavanja kontinuiteta poslovanja. Agencija za privatizaciju mu je prvi put produžila rok za ispunjavanje neke od ugovornih obaveza 27. januara 2010. godine, a poslednji put 22. juna. Poslednje, treće po redu, produženje (uvek nekim drugim povodom), ističe 22. jula. Kao i prvi, kao i drugi, tako i ovoga trećeg puta, Agencija za privatizaciju obaveštenje o produženju roka završava rečima: Po isteku naknadnog roka, Agencija će izvršiti kontrolu i preduzeti mere u skladu sa Zakonom i ugovorom. Agencija je te mere mogla da preduzme odavno. Ali ona može i da ih ne preduzme. Ovako, stalno ih odlažući. Sve dok joj neko ne javi drugačije. Pošto ona sama nije nadležna za odgovore na tako krupna pitanja. Dok Prosveta i njen kupac ne dođu na red neke od budnih noći ministra za privatizaciju, verovatno više neće ni biti pitanja koja traže odgovore. I jednom i drugom firmom će se pozabaviti neki drugi sektor. Istog ministarstva. Eto vam. Pa vi vidite koje su prednosti od (štrajkačkog) života u Beogradu.

KA PAMETI: Uloga Turske u evropskim integracijama Srbije i put Južni Jadran, kao nit unutrašnjih integracija Srbije, dve su teme kojima sam veliku važnost i prostor davala u ovoj kolumni. One su se prošle nedelje spojile na više nego zanimljiv način. Pošto se neki procesi ne daju izbeći, treba ih bolje upoznati i, koliko je moguće, kontrolisati i koristiti.