Kritike na račun američke politike na Bliskom istoku podsećaju na šalu Vudija Alena u filmu „Eni Hol“: „Ovde je hrana zaista užasna i porcije su tako male“. SAD se smatraju krivcem za veliki broj regionalnih boljki i optužene su da se ne angažuju dovoljno, da vladaju iz prikrajka, da ne uspevaju da podrže demokratiju, da napuštaju prijatelje i tako dalje. S obzirom na sve optužbe s kojima se SAD suočavaju zbog svoje višedecenijske umešanosti u regionu, čovek bi pomislio da će Amerika biti pozvana da ostane kod kuće.

Ali, region vapi za liderstvom, a SAD su i dalje jedina zemlja koja može da ga obezbedi. Problem SAD nisu podele na Bliskom istoku, već podele kod kuće koje škode nacionalnom konsenzusu u vezi s brojnim spoljno-političkim pitanjima. Upravo su zbog unutrašnjih različitosti SAD bile na marginama tokom najnovijih previranja na Bliskom istoku. Amerika je nekada imala dve varijante spoljnopolitičkih stavova – realističke i idealističke. Ali današnja mišljenja su podeljena u okviru širokog dijapazona stavova.

Stav da „nam je potrebna izgradnja nacije kod kuće“ koji predsednik Barak Obama često ističe, u kombinaciji s „dezinfekcionim“ ratovanjem bespilotnim letelicama ukazuje da on greši u vezi sa izolacionistima i levice i desnice. Potrebno je da SAD bolje objasne sopstvenom narodu zašto Amerika treba da se više angažuje na Bliskom istoku. To ne znači da SAD moraju da rešavaju sve probleme. Međutim, bez obzira na to da li je Amerika angažovana ili ne, potrebna joj je politika.

Sirija je tipičan primer. Kako prognoziraju stručnjaci, tamošnja situacija je „metastazirala“ i preti da postane regionalni građanski rat punih razmera. SAD su reagovale na ovu međunarodnu katastrofu tako što su pojedine grupe pobunjenika snabdevale lakim oružjem da bi zadale udarac režimu predsednika Bašara al Asada zbog njegove upotrebe hemijskog oružja pre nekoliko meseci. Pre mesec dana je nastupio kratak trenutak nade kada je državni sekretar SAD Džon Keri počeo razgovore s Rusima. Važna i stalna podrška Kremlja za Asada je ozbiljna politika i ukazuje da ukoliko SAD žele da ostvare napredak bez sukobljavanja s Rusijom, treba da rade s ruskim liderima na smanjenju razlika, tako da na kraju bude održana mirovna konferencija.

Zapravo, uspešna američka politika na Bliskom istoku obično je uključivala ozbiljnu rusku putanju. Umesto toga, pregovori s Rusima su izgleda zapeli na pitanju sazivanja konferencije među zaraćenim stranama da bi se postigao dogovor u vezi sa izborima. Međutim, izbori u sektaškim konfliktima često su samo popis stanovništva, a Asadov režim i svi ostali akteri veoma dobro znaju da je Sirija zemlja s većinskim sunitskim stanovništvom. Ono što se ne zna jeste da li postoji set političkih aranžmana oko kojih bi strane mogle da se slože.

U međuvremenu, administracija Obame se nije trudila da objasni šta radi i zašto. Obamino objašnjenje sirijske politike možda bi moglo da izgleda ovako: „Sirija predstavlja težak problem koji bi, ako se ne stavi pod kontrolu, mogao da ugrozi interese SAD u regionu. Nijedna strana ne može da prevagne i odnese ubedljivu pobedu, tako da mora da postoji dogovor. SAD će raditi s partnerima u regionu i na međunarodnoj sceni da bi pomogli Sirijcima da pronađu način da krenu napred. Potrebno je da Sirijci shvate kako će njihova zemlja izgledati u budućnosti, tako da sve strane mogu da vide rešenje koje može biti obezbeđeno putem pregovora“.

Zatim on treba da objavi konkretan plan za postizanje ovog cilja: „Danas sam naredio timovima Stejt departmenta pod rukovodstvom državnog sekretara Džona Kerija da posete glavne međunarodne prestonice u Evropi i zemljama Arapske lige, kao i Moskvu u okviru napora da se postigne dogovor u vezi s paketom principa oko kojih Sirijci mogu da nađu zajednički jezik.“

Prvi princip bi mogao da glasi da Sirija treba i dalje da postoji u okviru sadašnjih granica. Drugi bi možda mogao da bude da će Sirija biti federalna država s velikom lokalnom autonomijom. Treći bi mogao da se tiče forme budućeg parlamenta. Kada se postigne dogovor, principi bi mogli da budu proglašeni za međunarodni mirovni plan.

Zahtev SAD da Asad podnese ostavku ili da bude smenjen nije bio od pomoći; zapravo, njime su SAD marginalizovanije od sirijskog lidera. Ni od koga se ne može očekivati da se pridruži pregovorima čiji je cilj njegova ili njena politička smrt.

Ima onih koji tvrde da se sirijska kriza mogla rešavati pre dve godine, ali da je sada kasno. Za dve godine neko će tvrditi isto. Ipak, ako SAD budu u stanju da rade s partnerima na budućem političkom planu, još mogu da spasu Siriju, a da ne pominjem i same sebe.

Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za Bliski istok

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.