Savremeni lapot u „ratu i miru“

Nažalost to je rezultat mog velikog i lošeg iskustva jer sam dve najbliže osobe izgubila ne samo zbog starosti, (obe su bile uglavnom zdrave) nego zbog gladi i žeđi (dehidratacije) u vreme kada više nisu mogle same da se hrane.

Pišem ovo ne kao opravdanje za stanje, u ovo preteško vreme infekcije korona virusom,  već kao mali dokaz za stanje u normalno vreme u tako „željenim“ gerijatrijskim ustanovama.

Svi su jako zadovoljni pri smeštaju, a „ukućani“ ljubazni dok je stanje stare osobe zadovoljavajuće.

Tada nema preteranog uznemiravanja za njih, ali u daljem toku sve se menja, korisnici su svima na smetnji mada od njih žive, svi se proglašavaju senilnim, nemirnim, agresivnim. Potpuno nekvalifikovano osoblje postavlja dijagnozu demencije.

Iluzija je da kod tih u početku samostalnih i pokretnih osoba postoji medicinski nadzor jer toga nema osim ako se korisnik sam javlja u ambulantu, naravno dok je sposoban da prosudi o svom stanju.

Korisnik je senilan i kada primeti da ga sistematski sitno ili krupnije potkradaju. (Spremačica kojoj sam mesečno davala, sramota me je i reći, premeštena je na drugi sprat kada je utvrđeno da krade, a nije otpuštena mada se moja tetka, intelektualka, stalno žalila na krađu.

Uprava je smatrala da je to zbog starosti, demencije.) Uobičajeno je da porodica nabavlja određeni lek za smirenje tj. spavanje, jačeg dejstva, koji se kod nas i ne može nabaviti bez dugotrajne procedure, te se nalazi u apoteci sa kojom se ima „dil“ ili u inostranstvu.

Ali tek kada korisnik postane pacijent i dospe u „stacionar“, znači pravi, dirigovani kraj. Tada su svi pacijenti dementni i, gle čuda, svi su agresivni.

To se odnosi na osobu koja je vezana za krevet zbog loma kuka te mora da ima pelene, što je sigurno jako teško podnošljivo, kao i na one pacijente koji ne mogu da zadrže mokraću ili stolicu te do kraja života imaju pelene, ali i na one nesrećnike koji ne mogu više da ustaju, a nema ko da donese lopatu ili da otprati pacijenta u toalet!

Pa su i oni prinuđeni da fiziološke potrebe obavljaju pod sebe.

Sigurno je da su mnogi nesrećni, nervozni, ali ni iz daleka nisu svi agresivni. A umesto da ih umereno hrane i poje, pacijenti dobijaju jaka umirujuća i uspavljujuća sredstva.

Uz njih je svakako budnost smanjena te nisu sposobni ni da traže hranu, piće, tako se krug zatvara. Starim ljudima potrebno je davati laku, kašastu hranu, stalno ih pojiti, što se naravno ne radi. Neophodno bi bilo svako jutro dati bokal bilo kakvog čaja i uputiti korisnike da ga do kraja dana popiju. Jogurt koji se verovatno daje za doručak je hrana, kao i mleko, a ne piće. Ovako, bez ijedne čaše vode dolazi do dehidratacije, a umirujuća sredstva čine svoje. Što se tiče ishrane situacija je slična.

„Baka“ dobije dve kašike odgovarajuće hrane uz konstataciju da „baka neće da jede“, (zbog mene) hrana se odloži, a sestra u stvari nema vremena, ode do sledećeg kreveta i isto se ponovi. Ubeđena sam da nisu ni doručkovale, tj. da nisu dobile nikakvu tekućinu.

Posle određenog vremena takvog režima, smrt sigurno dolazi. To sam nekoliko puta videla kod „cimerki“, boraveći pored mame koja je još jela.

I svi su zadovoljni, spokojni, mirne savesti.

Učinjeno je sve, ali starost je to! Sve funkcioniše kao podmazano.

Pešaci, oficiri, kraljevi i kraljice obavljaju dalje svoju dužnost korisnu za društvo, uštedi se koja penzija, uprazni se mesto u „sigurnoj“ kući, penzionerskom domu da i neko drugi malo uživa u pruženoj blagodeti društva. Porodici se olakšao život i savest im je mirna. Prava bajka!

Starost je, međutim, svačija sudbina i brzo stiže. Neka kosmička pravda sigurno postoji. Memento mori! No ovo u gerijatrijskim ustanovama je vid lapota i slažem se sa Svetlanom Slapšak, koja je ovu situaciju kod nas u vreme vanrednog stanja opisala kao „prirodni genocid staraca“.

Potrebno je više osoblja u ustanovama za smeštaj starih, ali što je važnije ono mora biti plemenito, a kvalitetno i edukovano.

Autorka je profesorka Medicinskog fakulteta u penziji