Sejanje prkosa

Aleksej Kišjuhas Prkos (lat. Portulaca grandiflora) je niska puzajuća korovska biljka crvenkaste stabljike i igličastih listića. Cvetovi su različite boje: žute, bele, narandžaste, ružičaste, crvene. Prkos najbolje uspeva na sunčanim mestima gde je tlo siromašno. Ne voli presađivanje, ali se najčešće raseje sam. Kada se prkos zaseje jednom, sigurno će niknuti i narednih godina. Prkos je teško iskoreniti jer obilno osipa seme, te je za to potrebno i više godina.
Ovog izleta u hortikulturu sa snažnim metaforičkim potencijalom prva se dosetila Demokratska stranka Srbije. Tokom proleća 2000, DSS je imala prilično zapaženu i za ono doba inovativnu kampanju „posejmo prkos po Srbiji“, sa sve podelom semena ove korovske biljke (ne)zgodnog naziva. Što se, u zaslepljujućem kontekstu antimiloševićevstva, mnogima činilo simpatično. Međutim, danas se pokazuje kako je politika sejanja prkosa po Srbiji nešto što temeljno određuje ukupnu (horti)kulturu ove stranke i rukovodstva joj.
Najtipičniji primer ovakve hortikulturne politike bio je nedopust nekolicini predstavnika ambasada SAD i Velike Britanije da posmatraju predsedničke izbore u Srbiji. Stvar koja je inače očaravajuće rutinska zapela je zbog prkosa koje je DSS posejao među svojim članstvom. I da je stvar posve privatno inicirana – džiberskim i iracionalnim inaćenjem nekolicine partijskih aparatčika koji se antizapadnjaštvom nastoje dodvoriti partijskom vrhu – stvari ne izgledaju bolje. Jer to samo znači da je antievropski, antizapadni i antimoderni kontekst toliko ušao u politički mejnstrim da se pojedinačni akteri nimalo ne libe da ovaj fluid pokrenu u političku akciju. A da sve to nije tek individualni incident i periferija svedoči i posve prkosna Skupština koja nešto ranije usvaja posve prkosnu Rezoluciju o Kosovu. Reč je o opasno obavezujućem dokumentu ove države, a koji ostavlja priličan prostor za relativizaciju pitanja članstva Srbije u Evropskoj uniji. Na šta se u buci predizborja zaboravilo.
Naravno, najznačajniji prkos posejan je od strane premijera Koštunice, te konsekventno i copy/paste tehnikom, od strane ministarskog ostatka njegovog dela vlade. Reč je o ultimatumima – neki će reći o „politici uslovljavanja“ – u vezi s potpisom na sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Stvar je okrenuta suludo naopačke: najednom Srbija postavlja uslove za SSP, blesavo podrazumevajući da EU gori od želje za istim. Dok je poenta banalno jednostavna: nije reč ni o kakvim uslovima ni sa evropske ni sa DSS-ovske strane. Ovi prvi poseduju univerzalne standarde ili pravila lepog ponašanja kojih se i sami drže. Ovim drugima su ta pravila zapravo jako mrska i nadasve grozna, pa za njihovo nepoštovanje traže izgovore.
Pažljivi čitači između političkih redova primetili su kako je javno deljena Platforma o vojnoj neutralnosti Srbije DSS zapravo probni balon za jednu mnogo opštiju i rizičniju neutralnost – onu spram Evropske unije (uzgred, malo programskih stranačkih dokumenata dobije tu čast da bude podeljeno na ulici, što je indikativno za značaj dotične). Međutim, malo ko je mogao pretpostaviti da će se ta evolucija od antinatovštine ka antievropskosti odigrati tako brzo.
Bivanje prkosnim bez pokrića indikator je megalomanije, egocentrizma, hipostazirane slike o sebi. Kontinuirano podsećanje na međunarodno pravo onih koji su to pravo izmislili, mantra o potencijalnom rušenju svetskog poretka, bilbord-igrarija sa izjavama svetskih državnika, propuštanje zajedničkih večera – upravo svedoče o naivno gigantskom značaju koji se pripisuje samima sebi. I ovo je zapravo najindikativnije od svega. Jer, pretpostavka prkosa je uverenje da druga strana luduje za prkosnikom i da može istrpeti sve i svašta. Detinjasto durenje je moguće jer dete zna da će roditelji da popuste. Devojka može dignuti nos i mladiću praviti sitne pakosti, ako zna da je ovaj nepopravljivo zaljubljen u nju. Inat, durenje i prkos ključni su konstituent iracionalnosti politike Demokratske stranke Srbije – oni sami su svedočili o tome. Iracionalnosti, jer je jedna premisa pogrešna. Niko ne luduje za nama.
Milošević je jednu generaciju prkosa i prkosnih već posejao. Niko se saginjati nije hteo, niko nam nije mogao ništa i bili smo jači od sudbine; jeli smo korijenje, ponosni i dostojanstveni; bojkotovala se slovenačka roba, i referendumašilo se oko toga da niko ne sme da čeprka po našim unutrašnjim stvarčicama. Pa je epilog svog tog prkosa bila glad, mržnja, i definitivno zapaljena skupština i televizija. Pa ipak, i danas se čuju isti prkosni razgovorčići. Treba počupati taj korov po Srbiji, dok opet ne pokrije baš sve.