„Sistem nije zakazao. Sistema nema“

Kad se sve raspalo u krvi i velikim zločinima očekivalo se da Srbija (a i ostali konstitutivni elementi) bivše države izgrade funkcionalne sisteme. Prema definiciji opšte teorije sistema (Sadovski N.V. 1974.) sistem je skup izdvojenih, međusobno svrsishodno povezanih, elemenata koji sa svojim okruženjem čine celinu.

Prema ovoj definiciji (koje se ne odnosi samo na društvena povezivanja) državu bi trebalo da odlikuju stabilnost, funkcionalnost, samoorganizovanost, lična i kolektivna odgovornost i sposobnost upravljanja resursima.

Zakoni bi predstavljali jedan od kohezivnih elemenata, koji bi omogućio da svaki sistem ima svoje granice, koje nisu zatvorene, već slobodne za protok informacija i mogućnost rasta i razvoja. Srbija nije posedovala, niti poseduje bilo koji od ovih parametara. Ona nema horizontalnu i vertikalnu povezanost, jer je mali broj ljudi, koristeći ratom razorene institucije, formirao državu po meri te grupe, a kasnije po meri jednog čoveka.

Dinamizam takve organizacije, koja kao patološka tvorevina traje i danas, je jednostavan. Neprestano se proglašava nestabilnost i plaše građani različitim oblicima kataklizme i katastrofe. Nijedna institucija ne funkcioniše, opstaju zahvaljujući nekolicini odgovornih ljudi, ali se ne razvijaju niti ostvaruju interakcije sa drugima.

NJihove spoljašnje i unutrašnje granice se urušavaju što omogućava glavnom generatoru proizvodnje i održavanja krize, da ih modelira po svojim anomičnim pravilima. Samoorganizovanje u bilo kojoj instituciji i neformalnim grupama građana je onemogućeno ubacivanjem u njihove okvire osoba koje podstiču stvaranje haosa, koji onemogućava interakciju i dovodi do atomizacije društva.

Tako rascepkano društvo ne ulaže u zajednicu već u individualni opstanak. Javljaju se paranoične odbrane, apatija i strah. Lična i kolektivna odgovornost je suspendovana, kako bi se lakše upravljalo ljudskim i prirodnim resursima u korist nasilne manjine.

Promovisana su izokrenuta društvena pravila. Anulirana su ona zasnovana na moralnim i etičkim normama, na saosećanju i spremnosti da se reaguje na nepravdu bilo gde i bilo kome da je činjena.

Zavladala je beskrupuloznost, bezosećajnost, primitivizam i pravo jačega. U takvoj društvenoj buri i haosu odrastaju naša deca. U bespuću treba da pronađu svoj put. Šalju im se nemušte i kontradiktorne poruke o načinu postizanja uspeha.

Medijski prostor ispunili su likovi koji su „uspeli u životu“ jer su kršili sve proklamovane društvene norme.

Škola, kao jedan od dezorganizovanih i urušenih sistema, pokušava da nauči decu nečemu, što ne shvataju kao korisno ni zanimljivo. Digitalnoj generaciji se još uvek nameće analogno učenje. Takva stanja rađaju frustraciju, koja oslobađa agresiju usmerenu prema pretpostavljenom uzroku frustracije, ili prema sopstvenoj ličnosti.

Da li se sećamo nesrećnog dečaka iz Niša, Alekse Jankovića, koji je pre 12 godina izvršio samoubistvo, jer je trpeo nasilje na koje niko nije reagovao?

Ništa se od tada nije promenilo, nasilje je još prisutnije. I tada su stručnjaci predlagali mere za redukciju antidruštvenog ponašanja dece, ali nije imao ko da ih čuje. Tako će verovatno, biti i posle ove, neopisive, tragedije u školi u Beogradu. Oni koji su decenijama razarali sistem niti znaju niti žele da grade novi. NJihovo ponašanje i delanje šalje jasnu poruku.

Niko, osim dvoje (ili troje) ministara, od čelnika takozvane države nije se pojavio među tugom ophrvanim građanima, koji su polagali cveće i palili sveće poginuloj deci.

Vrhovnik je na dan nesreće znao sve. Pogrdnim i agresivnim rečima vređao one koji ne ćute. Nema pomirenja ni zajedničkog osvešćenja. Ide se i dalje u propast u koju se vode i naša deca.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.