Slučaj Atelje 212

Dakle, nema stalnih ansambala, svi umetnički saradnici se angažuju po projektu, a život predstave je u direktnoj proporciji sa potražnjom. Izvinjavam mu se što sam ovo morao da parafraziram, jer je post skinut pa ga ne mogu korektno citirati.

Lepo. Bez ironije kažem, jer ovo ipak može da skloni ceo ovaj diskurs sa užarene plotne ličnih uvreda i diskreditacija. S tim u vezi moram da podsetim i da je upravnik Ateljea pozorišni reditelj i član UDUS-a, i da principijelno ne bi smeli ni njega diskreditovati kao umetnika (govorim o kolegama i članovima UDUS-a, za novinare ništa ne garantujem). I on je, sudeći po pomenutom stavu njegovog bliskog saradnika iz marketinga, na svojoj pres-konferenciji u jednoj stvari bio u pravu: u pitanju su koncepcijske razlike. No, to ne znači da će plotna time biti manje vrela, naprotiv.

Dakle, imamo predlog neoliberalnog koncepta pozorišta koji je nesporno ekonomski efikasniji od socijaldemokratskog koncepta koji postoji u većoj ili manjoj meri u gotovo svim evropskim zemljama. Iako sam uvereni levičar i apriori za socijaldemokratski koncept kulture, zbog čega sam bez trenutka dvojbe javno podržao ansambl Ateljea, ipak treba reći da je predloženi koncept u najmanju ruku legitiman.

Lepo. Sa mnogo ironije. Prvo, jer nikoga nisu pitali za dozvolu da se time bave. Koliko znam, Atelje nije njihov privatni enterprajz… Važnije od toga je činjenica da bi u liberalno-kapitalističkom konceptu u celoj Srbiji možda tri pozorišta mogla da opstanu. Među njima, s obzirom na raspad industrije, platežnu moć i odliv stanovništva, nikako neće biti NIJEDNO pozorište van Beograda! A i ta tri će biti moguća jedino uz pomoć dobrotvornih ustanova poput Philip Moris-a ili kladionica. Kriterijum tržišne orijentacije u ovakvoj zemlji je put u samo jednom pravcu – u pink kulturu i estetiku prostačkih TV serija kakvih se direktor marketinga Ateljea grozi, a glumce koji igraju u tim nedelima diskvalifikuje kao sagovornike po pitanju budućnosti pozorišta. Usput, potpaljivanje zaista velikog broja glumaca (500, kaže marketing) van angažmana, koje je ova produkciona suša dovela u očaj, da bi u takvom konceptu oni dobili posao jeste čista i bezočna laž i demagogija, jer: a) bilo bi ih višestruko više na višestruko manje pozorišta, pa bi honorari devalvirali do bescenja, b) i njima bi rekli ako vam se ne sviđa – idite u Holivud!

Van socijaldemokratskog koncepta subvencionisane kulture, ako bi se i omakla neka umetnička produkcija, cena ulaznice bi morala biti od 20 do 100 evra, te bi takva kultura bila dostupna samo promilu ili dva pobednika tranzicije, političkoj eliti, iskeženim tajkunima i aboliranim kriminalcima, uz ponekog fudbalera i njegovu silikonsku pratilju. To nam je, uostalom, već demonstrirano na specijalnim premijerama.

Naravno da je nekada buntovni i upitani Atelje, koji je do pre dvadeset godina bio glavni svetionik emancipacije našeg vazda porobljenog građanina, prava meta da se na njemu izvrši liberalno-kapitalistička lobotomija. Šta je nego nepatvoreno svetogrđe od tog Ateljea praviti oreol kapitalu, a iz njega izbaciti Baneta Brstinu? Stigli smo do toga da bi sada Skupština grada trebalo da se izjasni o ovoj, blago rečeno, kontroverzi. Da ne bi morali da se muče, odbornicima Grada je sugerisano mišljenje gradonačelnika: menadžment – in, glumci – out!

No, pre nego što SG zada smrtonosni udarac rasipanju budžetskog novca ukidanjem desetak glumačkih plata, da li bi mogli prvo i sebi i svima nama da objasne zbog čega nisu, na primer, izuzeli pozorišta iz partijske podele plena? Odbranili ga od taloženja partijskih mediokriteta u i oko uprava pozorišta? Zar stvarno mislite da se može entuzijastički i slobodno raditi u partokratskim feudima? Zar su za to oktobra 2000. APSOLUTNO SVI dramski umetnici odbili poslušnost režimu koji je ogrezao u antidemokratske i anticivilizacijske manire? Prvi od svih institucija države i javnih radnika. Da sada ne bismo smeli ni o pozorištu da imamo mišljenje? Ne sećam se da je tada iko od ovih što se sada javljaju govorio da su glumci razmaženi i da treba da ćute i slušaju gazdu. Ili, na primer, da li mnogo tražimo ako vas zamolimo da ne vršite genetski marketinški inžinjering nad kulturom pre nego što makar porazgovarate sa strukovnim udruženjima? Ili, što je sigurno mnogo, da vas pitamo šta je bilo, na primer, sa onim masivnim izlivom novca iz Kolubare, od čega je moglo da se iz temelja napravi i finansira desetak novih pozorišta?

Pre nego što utvrdite da glumci imaju privilegiju da se bave pozorištem za 400 evra mesečno, razmislite da nije možda vaša privilegija što uopšte imate umetnike i kulturu, s obzirom na povampireni kulturni obrazac obrenovićevske Srbije, rečju – prezir prema kulturi. Beograd – Evropska prestonica kulture? Ne znam da i u jednoj od prestonica Evropske unije sada pozorišnici grickaju nokte iščekujući odluku koju će od partokratija morati da trpe i čije gluposti da slušaju i sprovode četiri godine.

Dokle god je tako, ovo jesu koncepcijske razlike, a ne lični sukobi i sujete. Nepremostive razlike između onih kojima je revolucija zanat, demokratija provizija, evropske ideje izgovor, i onih koji veruju i znaju da samo slobodno stvaralaštvo, a ne slobodno tržište, može biti korektiv i kompas rastočenom društvu.

Autor je umetnički direktor Pozorišta mladih, Novi Sad