Sretenje

Neko je dobro primetio da je Sretenje „prebukiran praznik“. To je i verski praznik, i Dan državnosti Srbije, i Dan Vojske Srbije, i dan kad je proglašen prvi (sretenjski) ustav Srbije, ali i dan inauguracije novog/starog predsednika Srbije Borisa Tadića.
Ruku na srce, kad za jedan dan „na uzovu“ imate i četiri slave nije lako obići sve domaćine, a kamoli kad imate još i ove državničke obaveze. Ali, takva su vremena. Ako te nema, odmah se stvar politizuje. Kao i ako te ima. Sasvim je logično da se srpski premijer Koštunica pojavi u Orašcu i Topoli, da podseti na slavu ustanika, da ponovi kosovske zavete, i da po mogućstvu relativizuje evropsku budućnost Srbije, ili je smesti u neki (para)istorijski kontekst. Opet, sasvim je logično i da se premijer pojavi na inauguraciji predsednika Srbije. Tu ne mora ništa da pominje – bitno je da se pojavi. U smislu poštovanja institucija Srbije. Samo pojavljivanje bilo bi dovoljno. U suprotnom, premijer ne poštuje instituciju predsednika Srbije, vređa građane Srbije koji su glasali za Tadića, i demonstrira nekulturnu sujetu. Ne pojavili se, to bi značilo da nečestitanje Tadiću na izboru nije samo posledica gluvih telefona. Ali, i Tadić je učestvovao u svim onim kosovskim zavetnim rezolucijama, u donošenju Ustava, tako da ni on ne može tek tako da se odrekne, ne Kosova, koliko sejanja magle o Kosovu. Bilo bi poželjno da se i on pojavi s premijerom „na terenu“, i da svoju kosovsku zavetnost ne relativizuje referendumom o evropskoj budućnosti Srbije. I ma koliko se nekome činilo da se radi o „suštinskim“ razlikama, Tadić i Koštunica su suviše vezani jedan za drugog. Od kohabitacije, pa naovamo – oni su sami pustili sijamsku vezu. I to na nezgodnom mestu – Kosovu. E, sad bi oni ponekad, logično, i da je raskinu. Počnu da se koprcaju, ali veza se već učvrstila i vraća ih u simbiotičko stanje. Tačnije, um bi da pobegne, ali telo ne da.