No, postavlja se pitanje dinamike procesa i rokova za dosezanje postavljene mete. Ako finansijsko gorivo za pogon srpske istraživačke zajednice ostane na sadašnjem nivou, onda, bojim se, postavljeni strateški ciljevi neće moći da se dosegnu, a potrošeni budžetski novac će imati tretman goriva za održavanje naučnoistraživačke mašinerije na „praznom hodu“ radi sprečavanja osipanja istraživačke zajednice. Postavljena meta neće biti dosegnuta ni u hipotetičkom slučaju da se nakon godinu-dve-tri finansiranje naučno-tehnološkog razvoja bitno poboljša, ako se već u narednoj godini korenito ne redefinišu i ne promene sada važeći „alati“ koji se koriste u procesu usmeravanja i ocenjivanja istraživačkih rezultata. No, nažalost, ni njihovo unapređivanje neće biti dovoljno, jer postojeća metodologija pripreme istraživača od osnovne, preko srednje škole i univerziteta, ne garantuje da će mladi istraživači, kao najdragocenija komponenta istraživačkih procesa, biti u stanju da na pravi način, a po meni i ključno, doprinesu ostvarivanju deklarisanih ciljeva MPNTR.

Evo, da pokušamo da obrazložimo prethodne stavove, počev od onog koji se odnosi na potrebu pomene metodologije pripreme i načina regrutovanja mladih istraživača. Mladima se u toku osnovnog i srednjoškolskog školovanja, i društvu u celini, kao mera obrazovno-kreativne izvrsnosti nameće prosečna ocena – „čista petica“ i Vukova diploma kao kruna njihovog školskog uspeha, a ne uspešnost u opredmećivanju ideja uz pomoć stečenog znanja i osposobljenost za timski rad koji je neophodan pri realizaciji svakog budućeg ozbiljnijeg posla. Slično je i na univerzitetu. I tamo je uspostavljen kriterijum što veće prosečne ocene, po mogućnosti „čiste desetke“, kao presudnog uslova za dalju poslovnu i/ili univerzitetsko-istraživačku karijeru. Kada se ovakvom teretu, pored enormnog i nepotrebnog iscrpljivanja mladih tokom savladavanja raznih nefunkcionalnih „znanja“, doda i sve vidljivije neprincipijelno „ja tebi – ti meni“ kreiranje visokih prosečnih ocena tokom zidanja porodičnih i drugih klijentelističkih univerzitetskih dinastija, onda je jasno da vezivanje regrutovanja novih istraživača samo za visoku prosečnu ocenu treba učiniti manje relevantnim, uvođenjem integralnijih indikatora kvaliteta u kojima dominantan značaj treba dati onim atributima koji neposredno proističu iz ministrove definicije strateških ciljeva MPNTR. Ovo bi, pored raščišćavanja brloga koji se nataložio na pojedinim univerzitetima i fakultetima, sprečilo dalja neprincipijelna pripremanja „dinastičko-klijentelističkih“ favorita od prve godine studija i zaustavilo sve vidljiviji prodor politikanstva i „tihe“ korupcije u univerzitetsko-istraživački sektor, ali i pomoglo u stvaranju mladog kadra koji će biti zaista sposoban da u realnom vremenu ostvari pomenute ciljeve MPNTR. 

A sada malo o „alatima“ za sprovođenje naučno-istraživačke strategije. Nadležna tela resornog ministarstva godinama grade i usavršavaju razne vrste „alata“ za praćenje i merenje kvaliteta naučno-istraživačkog rada, koji se potom u nekim svojim delovima prilagođavaju univerzitetskim ili „čisto naučno-istraživačkim“ potrebama. Zajedničko za sve te „alate“ je insistiranje na što masovnijem publikovanju naučnih saopštenja u inostranim sci-časopisima i na broju poziva (citata) u drugim naučnim saopštenjima na neke relevantne doprinose svakog predmetnog publikovanog naučnog saopštenja, odnosno njegovog autora. Istraživački doprinosi koji za rezultat imaju tehničko-tehnološka rešenja za potrebe privrede i/ili društvene zajednice su prilično relativizovani i podređeni publicističkim sci-aktivnostima istraživača. 

Ovakav pristup, suštinski gledano, udaljuje istraživače od onih istraživačko-razvojnih poslova koji su preko potrebni našoj osiromašenoj, malobrojnoj, naciji i nejakoj privredi. Velika navalica istraživača sa svojim pisanim saopštenjima na sci-časopise, dovela je do toga da se u nekim relevantnim časopisima godišnje objavljuje i preko deset hiljada bibliografskih jedinica, ali i do uspostavljanja raznih „taksi“ koje se kreću od pet stotina do hiljadu i po evra po objavljenoj publicističkoj jedinici. Insistiranje na broju objavljenih „sci-radova“ i broju citata podstaklo je mnoge istraživače, koji baš nemaju problem sa moralom, da se upuštaju u razne nelegalne radnje, izazvalo je prerastanje nekada cenjenih u „predatorske sci-časopise“, i podstaklo formiranje međunarodnih „timova“ za brzo podizanje citiranosti itd. 

S obzirom da kod nas ovakva vrsta indikatora ima neprikosnovenu snagu više od dvadeset godina, jasno je da je cela jedna generacija istraživača i univerzitetskih poslenika već neupotrebljiva za sprovođenje ciljeva koje je istakao ministar Verbić, te da je i ove „alate“ neophodno dopuniti i učiniti agregatnijim uz pomoć onih atributa koji direktnije proističu iz ciljeva strategije. 

*Autor je predsednik Naučnog borda transevropskog istraživačko-razvojnog projekta.