Srpski izuzetak

Francuska se u to vreme našla na pogrešnoj strani istorije (globalizacije) i, kako tvrdi Patrik Žaro, francuska desnica je 2007. godine odlučila da stavi tačku na „francuski izuzetak“. Na vlast je došao Nikola Sarkozi koji je stavio do znanja da svoju zemlju vidi u „zapadnoj porodici vrednosti“ i, uprkos negodovanju starih degolista, Francusku vratio u okrilje NATO. Iber Vedrin, saradnik Fransoa Miterana i bivši francuski ministar spoljnih poslova, od Nikole Sarkozija je prošle godine dobio zadatak da pripremi izveštaj o mestu Francuske u procesu „mondijalizacije“. U najnovijem filmu čak se i Asteriks pomirio sa Cezarom.

Promena je imala dalekosežne posledice. Za svega godinu dana, novi francuski predsednik je u očima Vašingtona dobio mesto koje je u svom prvom mandatu imao britanski premijer Toni Bler, Francuska se vratila na Bliski istok i Afriku dok Francuzi zaklon od „naleta Istoka“ traže u „zajedničkom transatlantskom tržištu“ kako misli Mišel Fuše. Poučeni iskustvom Francuzi više ne žele da budu „izuzetak“ i ova reč je dobila negativnu konotaciju. U govoru na Vojnoj akademiji u Parizu početkom ove godine Sarkozi je povratak u NATO obrazložio rečima „da je onaj ko je odsutan uvek kriv“ i da se Francuzi moraju ponašati kao i sav zapadni svet.

Posledice je prošle godine osetila i Srbija kada je Pariz par sati posle Vašingtona i svega sat vremena posle Londona priznao nezavisnost Kosova i tako potvrdio svoju novu ulogu vodećeg američkog saveznika u Evropi.

Simpatije koje je degolistička Francuska gajila prema Srbiji i Jugoslaviji kao „istorijskim saveznicima“ i „simbolu razlika u komunističkom svetu“ izbledele su pred prizorima građanskog rata u Jugoslaviji, a Srbi su u očima novih generacija Francuza postali nacija koja se, zarobljena svojim mitovima i svojom prošlošću, našla na suprotnoj strani ne samo zapadnih vrednosti nego i civilizacije kako smatra bivši Sarkozijev savetnik David Martinon.

Urednica Figaroa Izabel Laser je 2005. godine objavila tekst pod naslovom „Srpski izuzetak“, pravi katalog stavova o Srbima koji danas preovladavaju u zapadnoj javnosti i utiču na politiku prema Beogradu.

Tekst počinje pasusom: „Postoji li srpski izuzetak? Kada su se šefovi država i vlada celog sveta okupili 27. januara ove godine u Aušvicu da proslave šezdesetogodišnjicu oslobođenja nacističkog koncentracionog logora, Beograd je upadljivo bio odsutan. Srbi, koji se od 1945. godine u očima sveta predstavljaju kao glavni naslednici antinacističkog otpora u regionu nisu tamo bili.“ Konstatujući da Srbi imaju problem sa svojom istorijom autorka ocenjuje da „nacionalistički ideolozi u Srbiji istoriju koriste kao političko sredstvo i izvrću je u svim pravcima kako bi im poslužila kao snaga za verovanja i potrebe trenutka … ona se stalno ponovo ispisuje u zavisnosti od trenutnih ciljeva stranaka“ i dodaje: „suprotno očekivanjima međunarodne zajednice, kraj rata na Balkanu nije pokrenuo rad na kolektivnom sećanju u Srbiji“. Iz toga izvodi vezu sa zločinima počinjenim na prostoru bivše Jugoslavije i zaključak da Srbi, nesposobni da sami obave ovaj posao, moraju na to da budu primorani, pre svega putem Haškog tribunala, ali i politike uslovljavanja EU. U prilog takvoj politici navodi da su s druge strane granice Hrvati otpočeli taj posao.

Rezultati tog posla u Francuskoj su vidljivi. Mesićev antifašizam i promene posle 2000. godine dali su rezultate, a hrvatska „diplomatija sećanja“ je s velikom pažnjom rekonstruisala epizode zajedničke istorije počev od spomen-ploče Hrvatima palim za Francusku (hrvatskim vojnicima i generalima Napoleonove armije) u pariskim „Invalidima“ preko sistematskog rada u zapadnim intelektualnim krugovima do spomenika hrvatskim vojnicima u Vilfranš-de-Ruergu pored Tulona koji su se 1944. godine sa stanovnicima ovog grada pobunili protiv Vermahta. Zauzvrat, u savremenoj francuskoj istoriji pojavili su se oni koji smatraju da je u Prvom svetskom ratu Francuska našla pogrešnog saveznika u Srbima (Grimel Žakinjo) koji su „od Sarajeva 1914. do Sarajeva 1992-1995. pokazali da ne pripadaju evropskim vrednostima“ kao što veruje bivši ministar za evropska pitanja Alen Lamasur. Efekti su nesumnjivi: Francuska je podržala ulazak Hrvatske u EU i već je Širak obećao Sanaderu da će Hrvatska poslednja ući u EU bez referenduma u Francuskoj (Sarkozi je kasnije ukinuo ustavni amandman koji je to predviđao). Srbiju čeka teži posao. On se neće završiti „punom saradnjom sa Hagom“ jer u očima mnogih Srbija nema snage da se suoči sa svojom istorijom ni da prihvati „evropske vrednosti“. Da u tome ima određene istine govore i aktuelni sporovi o Zapadu i Istoku i novi rat „partizana“ i „četnika“.

Na ovom mestu bih mogao da se osvrnem i na reakciju gospodina Zlatoja Martinova na moj tekst „Zaboravljene žrtve“ objavljen u Danasu. Iako se slažem s većinom njegovih stavova imam ozbiljne rezerve prema tvrdnji o „mistifikaciji“ odgovornosti za holokaust u Srbiji 1941-42. godine (pored srpske, devedesetih su stvorene i druge mistifikacije o tome) i svođenju antifašizma na partizanski pokret. U tome Srbi nisu usamljeni u Evropi.

Iako su doživeli okupaciju, holokaust i nisu imali značajniji pokret otpora tokom rata, Holanđane niko danas ne optužuje za simpatije prema fašizmu. U Francuskoj, koja je u Drugom svetskom ratu doživela poraz, kolaboraciju, deportaciju pola miliona Jevreja (Peten i Darlan) i rivalitet levog i desnog pokreta otpora, ova pitanja su još uvek sporna. Igrom istorije u Jugoslaviji su pobedili komunisti dok su u Francuskoj pobedili degolisti, a u Grčkoj monarhisti iako su u sva tri slučaja i „oni drugi“ bili antifašisti.

Svaka na svoj način, kroz slične dileme su pre ulaska u Uniju prošle i druge evropske zemlje pošto ulazak u EU ne zahteva samo raščišćavanje problema s granicama i susedima nego i s „evropskom praistorijom“ i „bratoubilačkim evropskim ratovima“ kako se danas nazivaju Prvi i Drugi svetski rat.

Suočavanje s istorijom Drugog svetskog rata u Srbiji zato se ne može svesti na posleratna crno-bela tumačenja i mitove o „bratstvu i jedinstvu“ jer oni i jesu deo problema koji su uništili Titovu Jugoslaviju. Umesto današnjih jalovih sporova komunista i monarhista „ulazak u Evropu“ traži mnogo ozbiljnije suočavanje s bolnim pitanjima istorije među kojima su i holokaust 1941-42. i građanski rat u Srbiji 1941-45. godine.

Autor je bivši ambasador Srbije u Francuskoj