Sto puta "uključena testera" jača od stotinu protesta 1Foto: Predrag Mitić

Dugo sam se opirao pisanju ovog teksta, pošto teško šta može još da se pošteno kaže o potanjanju našeg novinarstva i društva uopšte, a da ne bude samo još jedan doprinos neprestanom ponavljanju rezignacije. I to, po PIO-zakonitostima, pri kraju formalne karijere kad je čovek uveren da je em doživeo čitav repertoar neprijatnosti, em preduzeo sve šta može da se doživljenom uglavnom usprotivi.

Kad još postoji i rizik da naša jadna polujavnost sve to strpa u korpu džangrizavosti, taj otpor je gotovo prirodan. Da ne uzimam u obzir još i nerazumljivo (nerazumno) oglušivanje o moju poslednju inicijativu za javni otpor početnim koracima ove vlasti u procesu urnisanja i javnosti i novinarstva i pristojne politike, u vreme kad je tako šta i moglo imati smisla. Kad je ta razorna lokomotiva još bila u „fazi ne ni ekspres lonca, već samo čajnika“ (što će u nastavku čitaocu biti pojašnjeno).

Međutim, sedam da beležim ovo zapažanje da jad naše javne reči, pre svega čitan sa „velikih ekrana naših RTS i nacionalno frekventnih televizora“, ali i drugde, u korenu nije ni žurnalističko, ni medijsko u krajnjem ni „demokratsko“ i pitanje ljudskih sloboda, već pre svega moralno. I to u onom najelementarnijem vidu gde su odredišni pojmovi ljudskost, čast, čestitost… Slobode za sebe i druge, odgovornost itd. dolaze tek potom i nezamislive su bez ovog prvog.

Motiv se, pak, sastoji u čudnoj slučajnosti: vest da je Draganu Bujoševiću Bujketu (u daljem tekstu poimati ne kao ime osobe, već PARADIGMU) produžen za nekoliko mesečaka mandat direktora javnog medijskog servisa, uprkos sticanju uslova za penziju, čuo sam u famoznoj unutrašnjosti, u Vražogrncu ( i to poimati kao paradigmu). Tamo sam, opet nakratko, bio i onomad kad je stigla „popravna“ vest da se imenovanje produžuje do isteka započetog mandata (dobro što ovako „na kašičicu“nije prekomandovan u VD-stanje). To je „kadrovski“ deo „vražogrnačkih vesti“. Ali – više od slučajnosti – tamo sam bio i u vreme dve profesionalne priče: u „noći motornih testera“, kao i onomad kad je u jutarnjem programu RTS emitovana vest da „od sutra počinje rekonstrukcija četiri velika beogradska bulevara.“

U unutrašnjosti Srbije, po selima sa sve manje mlađih, retka su domaćinstva opremljena prenosnicima iz digitalizacione „brnabićevske ere“. Maksimum tv-stanica je onih nekoliko sa „nacionalnom frekvencijom“. Naravno i još po koja sa „lokalnim“ tzv. sadržajem oslonjenim na programe onih nacionalnih. Plus, eventualno one koje direktno prenose lokalne svadbe i dernečenja po kafanama kao svojevrsne „rijalitije“ gde lokalne gazde plate da se vesele, a ove to uživo prenose. Šta penzioneri i sve stariji poljoprivrednici, dakle socijalno-politički gledano pretežni glasači vlasti, mogu da vide?

U slučaju „noći motornih testera“ celovečernje nemušto puštanje istovetnih snimaka uglavnom bez tona i razumnnih objašnjenja i zakasnelog razložnog priloga epizode sa urednikom Zoranom Stanojevićem (nek on bude paradigma tako nedostatne razložnosti u javnom prostoru) u krajnjem se svelo na nekome verovatno poželjan efekat. Najstariji gledaoci, lično sam se uverio, sa ponavljanjem istih snimaka ponavljali su istu prostu rečenicu „eve, opet upadaju“!

Mlađi, poimaju šta je „iz arhive“, ali i dalje nisu imali – izveštaj. Lično sam dopunjavao nedostatak vesti pokušajima da se povežem na mreže, ali jadac, ako u kući nemaš neki „stabilniji“ internet, mobilni uglavnom nema dovoljan signal, a ko će da se penje na brdo ili ide pod udaljeni orah ili do (praznog) svinjca gde ima mreže.

Raspitivao sam se kod beogradskog druga, demonstranta, telefonom, ali on nije profesionalni novinar, pa mi je ne prepoznajući pomenutog Zorana (Glistu – ovaj nadimak je paradigma bolje novinarske prošlosti) rekao da je „testeraše“ smirivao Nenad Stefanović. A što li nije!?

I, naravno, Bujke: duboko oko ponoći, sa izvinjenjem da redovne informativne emisije zbog haosa nisu mogli da pripreme nešto polovično razjašnjava. No, kad se sve sabere on je taj koji je prononsirao potom na sve strane rabljenu sintagmu o „upadu motornim testerama“ nimalo ne nijansirajući bar činjenicu koja za njega svakako nije „špansko selo“ da su „testeraši“ (slažem se, tad neukusni i remetilački suvišni, kao i sam upad) – performeri o kojima je deo javnosti znao sve, ali, tobož, ne i urednici „prava da se zna sve“.

Vest o „četiri velika bulevara“, međutim, iako naoko sitan primer, baš zato pokazuje trend kako vesti s elementima perfidnosti sklizavaju u propagandu koja, pak, postaje prihvatljiva i širem krugu pod uslovom da se ne udubi u to šta je rečeno. Otkad su to ulice Kraljice Marije, 27. marta, DŽordža Vašingtona i Cara Dušana – bulevari? I to četiri! Iako su zapravo jedna saobraćajnica. Štaviše, bile bi to samo tri veće ulice da svojevremeno 27. marta nije „skraćena“ da bi se po ostatku njene dužine „rasprostrla“ Kraljica Marija. Na to neće obratiti pažnju ni Beograđani, a tek unutrašnjost (prevarno) zaključuje – „eto, svud se radi“.

A brojka četiri je efektnija od istine o jednoj saobraćajnici ili, nedo Bog, kako se kasnije ispostavilo, od „razrovavanja značajne saobraćajne žile kucavice“ istovremeno kad su razrovani i obližnji centralni delovi grada. Magiji (velikih) brojeva što ih svakodnevno rasipa vlast teško se odoleva, nema više ni jedne fabrike koja se otvara, a da joj se ne iskaže površina u hiljadama kvadrata, a plac u hektarima…

E, u ovaj mali primer učitane su sve žalbe (pa i neopravdane) građanstva i opozicije na „nevidljivost“, na jadnu minutažu, na minutažu slike bez tona i za važnije akcije ili masovnije događaje. U njemu, kao daljoj paradigmi „jedna sto puta ponovljena testera“ obrnuto je proporcionalna hiljadama prećutanih i neobjavljenih ljudi koji demonstriraju u stotinama gradova; u njemu se vidi profesionalni pad meren neumerenim pojavljivanjem predsednika pa i uz pomeranje termina prethodnih i potonjih emisija i to uz stalno njegovo negodovanje, naplakivanje i kukumavčenje da ga nema uopšte na televiziji „žutog Bujketa“; tu se krije gaženje svetinje programske šeme; PR i marketing u formi/formatu intervjua, a kad je najviši nivo gosta često se ne zna ko je intervjuisani, a ko intervjuant, pritom uz podstrekavanje (svakog) sagovornika na pozitivne i hvalospevne odgovore; tu su pokušaji dijaloških emisija iz kojih se golim okom vidi nenaklonjenost, ili bar nelagoda voditelja kad nešto zauste ljudi različitomisleći od predstavnika vlasti, a strahopoštovanje pred i najotvorenijim lupetanjima i nepristojnostima ovih drugih; preko ona „četiri velika bulevara“ u studija stiže kružok takozvanih analitičara koji gotovo lete od studija do studija u istom danu, sa istom pričom, uz podizanje tenzija dotle da Lazanski na RTS jednom izgovara „ja sam još jutros rekao na jednoj televiziji“.

(Vidno je unapređen metod: posle Osme sednice „državni“ mediji su dobijali spiskove i sugestije koga ne zvati ili za isključivanje čitavih redakcija iz „prelistavanja“, a sad se napamet zna – ko može. A sve češće su „gosti“ urednici samih medija na kojima se „prelistava“ dan.)

Tako je, i da i ne čačkamo mečku pitanjem gde su analitički prilozi ili diskusije raznomišljenika npr. o temi kako najviši predstavnici vlasti derogiraju institucije, krše Ustav, lažu, brukaju zemlju nedržavničkim, naprotiv pijačarskim diskursom itd…

A tek ako se pogleda kako javni medijski servis iz dana u dan tendira da i se u drugim segmentima programa približi drugim televizijama sa nacionalnim frekvencijama ili im parira, bez promišljanja da li su one uopšte televizije ili neki novi oblik balkanoidnog agitpropa u 21. veku u segmentu informative, a rasadnici neukusa u onom „zabavnom“ delu.

Pominjanje tih medija ovde, vredno je samo zbog tog procesa poređenja i izravnavanja za šta mali ali jasni primeri sa „državne tv“ neka budu, recimo, neka emisija narodne muzike, što nije sporno, ali prožeta budalastim vezivnim skečevima koji se baš trude da nadmaše primitivnost „Kursadžija“. Ili, „brend“ koji se zove „Luda noć“ ( bez dodatka „u ludoj zemlji“) gde je izgleda glavni inovativni domet u tome koliko će se voditelji i žiriji glasno kerebečiti, vikati, smejati se i budalesati. (Da se Gaga i Milena „obraz uz obraz“ prevrnu u grobu!)

Nastavak u ponedeljak

Autor je novinar, vlasnik nekoliko ostavki, otkaza i „rupa u stažu“ iz domena ove teme

close
Sto puta "uključena testera" jača od stotinu protesta 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.