SUBNOR-u Srbije neophodna katarza

Odmah da kažem, ja ovde ne zastupam Društvo za istinu o NOB i Jugoslaviji, čiji sam jedan od osnivača. Društvo je osnovano u jesen 1991. godine, upravo zbog toga što je tada bilo belodano jasno da se SUBNOR Srbije odrekao sebe i ukrcao u voz Slobodana Milo?evića. Nisam ni advokat Saveza antifašista Srbije, čiji rad cenim, mada se u svemu ne slažemo.

Prvu veliku grešku čelnici SUBNOR-a Srbije na svim nivoima (čast izuzecima) učinili su kad su na famoznoj osmoj sednici CK SK Srbije, održanoj septembra 1987. godine, zdušno i bezrezervno podržali pogubnu politiku Slobodana Miloševića, čije posledice i danas trpimo – koje se SUBNOR Srbije nikada, ni na koji način nije odrekao. Pokazaće to primeri koji slede. Značajnu ulogu u pohodu na Novi Sad 8. oktobra 1988. odigrao je SUBNOR Srbije i posebno većinski deo pokrajinskog odbora. Tom prilikom, takozvanom jogurt revolucijom, oborena je legalna i legitimna pokrajinska vlast i sve njene institucije i praktično ukinuta autonomija, što u nekim elementima i danas traje.

Na čuvenom mitingu na Ušću 19. novembra 1988. godine, jedan od glavnih govornika, moglo bi se reći prvi do Slobodana Miloševića, bio je Mihajlo Švabić, tada aktuelni predsednik republičkog odbora SUBNOR-a Srbije. On je u svom izrazito ostrašćenom i nadahnutom govoru primerenom tada dominantnoj nacionalističkoj klimi uputio Slovence koji nisu zadovoljni Jugoslavijom na put preko Alpa, a kosovske Albance preko Prokletija. Slovenci su taj put izbegli, ali ne i milion Albanaca koji su 1998-1999 proterani u Albaniju. To je bio izgovor SAD-u i drugim zapadnim silama da NATO izvrši agresiju na Srbiju, koju, naravno, osuđujem. Rezultati su poznati.

Na proširenoj sednici održanoj 1. jula 1996. godine Glavni odbor SUBNOR-a Beograd razmatrao je materijal o Radu i delovanju SUBNOR-a u savremenim uslovima. Materijal se detaljno bavio „destruktivnim“ delovanjem Društva za istinu o NOB i Jugoslavijom. Iz pomenutog Društva na sednicu niko nije pozvan, a ja sam joj prisustvovao kao predsednik Gradske konferencije SRVS Beograda. Predsednik Gradskog odbora SUBNOR-a Dušan Radanović ocenio je rad i delovanje Društva za istinu kao antidržavno i neprijateljsko a njegove članove kao razbijače, secesioniste i izdajnike. Na teške neistine i uvrede, uz snažno negodovanje velike većine prisutnih, reagovao sam primerima pogrešnog delovanja, pasivnog odnosa ili ćutanja SUBNOR-a pri čemu sam pomenuo i ukidanje MC Josip Broz Tito i Muzeja revolucije, rušenje Titovog spomenika u Užicu, spomen-parka Sremski front i stotine spomenika širom Srbije, izbegavanje pominjanja imena VK NOV Jugoslavije JB Tita, a zatim sam, sam protiv svih, napustio sednicu. Pomenuću i sednicu Republičkog odbora SUBNOR-a Srbije održanu posle pada Miloševića, krajem 2000. ili početkom 2001. (predsednik odbora Slavko Popović). U zaključcima sa te sednice nedvosmisleno stoji da SUBNOR Srbije ostaje na svojim dotadašnjim ideološko-političkim stavovima, opredeljenjima i praksi i da bez obzira na promene vlasti neće ništa menjati – znači slediti politiku bezumlja i propasti koja je definitivno izgubila podršku naroda.

Na liniji tih i takvih odluka (sve je dakle i dalje isto) jeste i najnovije saopštenje predsedništva republičkog odbora SUBNOR-a Srbije u kojem sa ponosom ističu nepogrešivost i ispravnost svog sveukupnog rada i delovanja i potvrđuju rečenicom: „naš izbor je jasan, nepromenjiv“. Ta konstatacija nesumnjivo je tačna, primerena onome šta je i kako je SUBNOR Srbije stvarno radio devedesetih godina ali i posle, sve do današnjih dana – bez izuzetka pratio destruktivnu politiku Slobodana Miloševića. Ako to nije tako morali bi nam reći kada, kako i na koji način su se javno ogradili ili odrekli te politike. Drugim rečima, ili je SUBNOR Srbije napustio izvorne principe i ideale antifašisti?ke NOB Jugoslavije ili je Miloševićeva politika bila ispravna?