Svakakva se čuda dešavaju

Milinko Bujišić Neko je nekim čudom saznao da mi je ovih dana objavljena knjiga. Kao i svaka loša vest, brzo se pročulo i do mog sela, gde i mnogo lošije vesti sporo stižu. Nekako u isto vreme saznali su i da je meni prošlog meseca izašla knjiga i da je pao Berlinski zid, da se raspao Sovjetski Savez i Jugoslavija. I to su čuli, kao na đavola, baš sada, u vreme kosidbe, kad malo vremena imaju za tumačenja i razna nagađanja. Da je vest stigla u zimskom periodu kad se sve temeljnije tumači, verovatno ovoga teksta ne bi bilo – tako bih se proveo.
O političkim stvarima, rušenju i raspadu, uglavnom se ćutalo jer se nije znalo šta je dobro reći i šta koga može koštati glave. A i kad se nešto moralo reći, uglavnom se klimalo glavom i odmahivalo rukom. Tako je bilo i u ovom slučaju i oko Zida i oko Saveza i oko vlastite zemlje.
Ali zato mene i moju knjigu danima ne isturaju iz usta. Sve što ne mogu da kažu, sav jed koji ne smeju da iskažu prema krupnim političkim stvarima, sve su sručili na mene. Svi su smatrali da sam sa knjigom napravio veliko zlo svom kraju i da tu bruku ne treba širiti, nego učiniti sve da ostane u selu, da šteta bude što manja. Traženo je da se sve učini da knjiga ne stigne u selo, jer dobro znaju, kako kažu, da celo selo ne može ispraviti ono što jedna budala može napraviti.
Najviše se plaše da će im ta knjiga navući nekakvo zlo, privući grad, snegove, sušu, policiju i da im niko neće verovati da nisu znali i da nisu mogli sprečiti i da se svako može uhvatiti za onu istinu o kladi i iveru koji ne ide daleko od nje, pa tako ni ja od sela. Ubeđeni su da ni oni neće proći bez odgovornosti i bez kazne od boga i zakona.
Mnogi me sažaljevaju i pitaju se da li je nešto gore moglo da se desi. I meni i njima. Jedan nepismen i mudar čovek, čija je reč najskuplja u selu i od koga se uvek tražilo mišljenje kad su nekakve nevolje na pomolu, ili kad se kakvo zlo desi, posvetio je dosta pažnje mom slučaju. Rekao je da sam sa svojom knjigom obrukao sebe, familiju i selo i okrivio moju porodicu što nisu na vreme primetili da ja nešto pišem i što me nisu kuda vodili. Mogli su me voditi kod kakvih doktora, a ako mi oni ne bi pomogli – tu je pop i hodža. Ali, bila mu stvar, i sade je kasno za sve, kaže umni čovek.
Jedan koji me dobro poznavao rekao je da me nikad niko nije video sa knjigom i tvrdi da ja ništa u životu nisam pročitao, a ubeđen je i da sam nepismen pa se nada da knjigu nisam napisao ja već neko drugi, iz nekog drugog kraja, koji se samo zove kao ja, a sa mojim imenom i prezimenom i ovakvih kao što sam ja ima kao kusih pasa.
– Sve to što je ono pisalo, sve će se to pisati nama, sve ćemo mi to platititi. Da bar nije lajalo na ljude, na vlast, na zakone, na zvezde… Lajalo i ujedalo. Sve što smo godinama radili i obraz čuvali, sve je to ono bacilo pod noge. I ko će verovati da je sišlo s uma, svi će misliti da se skinulo s lanca pa piše i ono što mi mislimo, a ne smemo da kažemo, reče jedan meštatin, lupajići se pesnicama u glavu.
Bilo je predloga da se sve učini da knjiga ne dođe do škole, do dece, do omladine. Navodno, nisu oni decu našli na putu, nisu ih gajili da bi od mene nešto učili. A ako se to ne bi moglo sprečiti, treba decu ispisati iz škole, a školu vatrom zapaliti…
Kao i uvek i svuda, nađe se neko ko hoće drugačije da misli i da kaže, pa makar bilo i naopako. Uvek je to neko za koga se kaže da je nakrivo nasađen i, po pravilu, to je čovek od koga najmanje očekujete da vas brani. I mene je ovoga puta uzeo u zaštitu čovek za koga sam mislio da će me najviše napasti. On je rekao da mi ne treba zamerati, već mi se sklanjati s puta, jer da sam nešto znao ja to sigurno ne bih uradio, da su krivi drugi što to nisu sprečili, da nije imao ko da mi kaže da se ne brukam, da se ne bavim poslom koji nije za mene i da sam se sa tom knjigom skinuo go, kao od majke rođen, pred celim svetom.
Uostalom, rekao je moj branilac, postoje zakoni za sve pa i za pisanje i da, ako treba, mogu malo i odležati, kao i mnogi drugi koji su pisali knjige, jer i za lude, kao i za sve druge, ako nema leka bar ima mesta u zatvorima.
Naveo je pomenuti čovek i primere nekih drugih ljudi, koji su nekad, u davna vremena, pisali knjige, da su bili ismejani i progonjeni iz svojih sela, a danas se samo za njih zna, a za ostale meštane se ne zna ni da su postojali, niti im se grobovi mogu naći. I tu ih je ujeo za srce.