Najnovija severnokorejska nuklearna proba najopasnija je od tri koliko ih bilo dosad. Način na koji reaguje međunarodna zajednica, i rečju i delom, reći će mnogo o svetu u kojem živimo. I, svidelo se to Kinezima ili ne, njihova će reakcija jasno pokazati kakvu će ulogu Kina igrati u upravljanju svetom.
ada svi detalji još nisu poznati, proba sugeriše da su severnokorejski naučnici ostvarili značajan napredak u povećanju ’prinosa’ svog naoružanja. Proba u oktobru 2006. nagovestila je grešku u izradi, dok se za napor iz 2009. postavljalo pitanje da li je to uopšte bio nuklearni eksperiment.
Ali, severnokorejski test ovog meseca je po svim parametrima bio prava stvar. Osim toga, mada je teško proceniti severnokorejska shvastanja u ovakvim prilikama, izgleda da ima razloga za zabrinutost da su naučnici Severne Koreje uspeli da znatno smanje bombu, što je korak potreban da bi se nuklearno oružje montiralo na projektil. Ipak, najviše zabrinjava to što ne možemo isključiti mogućnost da je Severna Koreja uspela da obogati uranijum do nivoa za vojnu upotrebu. O tome imamo veoma malo informacija, osim nekih ograničenih podataka o međunarodnim kupovinama i otkrivanja tragova visoko obogaćenog uranijuma (HEU) na materijalima koji su izneti iz Severne Koreje. Ako Severna Koreja koristi HEU u izgradnji bombe, mi veoma malo znamo o tome odakle on dolazi i koliko ga ima ili bi mogla imati u budućnosti.
Ima onih koji će tvrditi da svi treba da ostanemo hladnokrvni (dobar savet u većini prilika) i da se nekako utešimo činjenicom da se Severna Koreja još suočava s mnogo ozbiljnih tehničkih prepreka pre nego što bude mogla da svom velikom konvencionalnom arsenalu doda i nuklearno oružje. Konačno, Sjedinjenim Državama bilo je potrebno 12 godina da bombu montiraju na projektil.
Ali, sve ukazuje da su Severnokoreanci ubrzali svoj plan testiranja i da im je nuklearno oružje vrhunski prioritet. Severnokorejska propaganda nije uvek pouzdani indikator, ali ne bi trebalo potpuno otpisati nedavni porast napada na SAD, uključujući bizarni video na melodiju „Mi smo svet“. Nestale su nade da su dečak-diktator Kim Džong-un i njegovi regenti više zainteresovani za ekonomski razvoj nego da slede tradicionalnu militarističku politiku dinastije Kim.
Najnovija nuklearna proba Severne Koreje jeste zato u mnogo čemu i test za svet. Za početak, ona stavlja na probu da li je još na snazi 43-godišnji Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Uostalom, cilj NPT jeste da „spreči širenje nuklearnog oružja i tehnologije naoružavanja, da promoviše saradnju u miroljubivom korišćenju nuklearne energije i da sprovodi ciljeve nuklearnog razoružanja i opšteg i potpunog razoružanja“. Neki bi mogli reći da postojanje samo dva aspiranta, Severne Koreje i Irana, nije tako loše. Ali, kada se radi o nuklearnom oružju, čak i jedan je više nego dovoljan. Najnovija eksplozija takođe testira da li svet zbog opasnih aspiracija Severne Koreje može da se ujedini oko zajedničke politike koja je više od retorike u osudi. Ono što znamo o severnim Koreancima jeste da, osim ukoliko mogu upotrebiti takvu retoriku u sopstvenoj propagandi, oni jednostavno ne haju za ono što se kaže o njima.
Slično tome, pretnje Severnoj Koreji izolacijom i trajnim diplomatskim pritiscima jednostavno ne deluju, pošto je izolacija upravo ono što Severnokoreanci žele. Međunarodna zajednica treba da se saglasi o programu akcije koji bi trebalo da pruži rezultat.
Samo ekonomske sankcije protiv zemlje koja je najviše sankcionisana na svetu izazivaju sumnju. A pretnje novim sankcijama postavljaju pitanje zašto takve sankcije već nisu primenjene.
Poslednjih dana, administracija američkog predsednika Baraka Obame učinila je dosta da ohrabri i velike i male zemlje da se izjasne. Očigledno, nijedna pojedinačna zemlja ne može rešiti ovaj problem, ali ohrabrivanje zemalja da se izjasne i pridržavaju režima sankcija neće nas dovesti do cilja koji treba da ostvarimo.
Svaka zemlja treba da oseća pretnju Severne Koreje i zato treba da oseti potrebu da učestvuje u akcijama protiv nje, bez obzira na svoje odnose sa SAD ili stavove prema njima. Neprijateljstvo prema SAD ne treba da se prevede u nečinjenje prema Severnoj Koreji.
Postoje takođe i oni – srećom, manjina koja se smanjuje – koji i dalje sugerišu da treba uraditi više na pregovaračkom planu. U stvari, ovaj kolosek treba da ostane otvoren, ali niko ne treba da ima iluziju da su pregovori onaj nedostajući komad slagalice. Severna Koreja je razmatrala sve ponude koje su bile na stolu tokom pregovora koji su počeli 2003. – mirovni ugovor, ekonomska i energetska pomoć, članstvo u regionalnim asocijacijama – i okrenula glavu.
Slično tome, bilateralni zahtevi koje je Severna Koreja postavljala godinama – kao što je povlačenje oznake neprijatelja SAD u kontekstu „Akta o trgovini s neprijateljem“ – kad bi se ispunili, bili su odbacivani kao nevažni. Takve ponude ostaju na stolu, skupljajući prašinu, ali je isključivo Severna Koreja odlučivala da se one ne primene.
Konačno, stvarni test u svemu ovom ne mora biti toliko šta će učiniti svet, već šta će učiniti Kina, jedini preostali saveznik Severne Koreje. Niko ne očekuje da Kina sama razreši ovaj problem. Ali svet gleda Kinu i njeno dolazeće rukovodstvo, tražeći odgovore na to kakav član međunarodne zajednice Kina zaista želi da bude.
Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za Istočnu Aziju i dekan Škole za međunarodne studije Korbel na Univerzitetu Denver.
Copyright: Project Syndicate
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
