Tadićev naslednik svetskih manira?

Izvesno je da se i ostali kandidati u DS, navodno ih ima bar pet, na svoj način trude da budu izabrani za „desnu predsedničku“ ruku kako se potpredsednici vide u javnosti, ali i na mnogobrojnim primerima delovanja posebno na „kadrovski raspored“. Neko to čak zove „burazerski odnos“, valjda zato što više odgovara domaćoj atmosferi od one u „razuđenim demokratskim stranačkim sistemima“ (Jelena Trivan) gde se čak i „kadrovik“ naziva nekako humanije mada eufemistički – šefom koji brine o ljudskim potencijalima. Otprilike: pravi čovek na pravom mestu u kompaniji, ali i u stranci.

Za razliku od svih ostalih kandidata za potpredsednike koji valjda imaju svoje načine delovanja, pa se neki čak „spuštaju tako nisko“ da idu po stranačkim odborima i u najudaljenijim, čak najsiromašnijim opštinama, jedino je Vuk Jeremić, harvardski đak (računajući tako na pažnju javnosti) gotovo na američki način, stvorio svoj predizborni tim. Sastavljen od ličnosti kojima veruje da mogu lobirajući u samom vrhu DS uticati na njegov izbor. I obrnuto, članovi njegovog tima veruju u njega kao dobre „desne predsedničke ruke“ koja bi se posle dobijenih izbora, uz dodatni trud, naročito „u raspoređivanju kadrova“ mogla pretvoriti u pravog naslednika lidera, predsednika DS. Neki protivkandidati ne isključuju da će Jeremiću i timu dobro doći dosadašnja praksa u raspoređivanju ambasadora na dobrim mestima u svetu, po principu „generacijsko-kumovski“ što je primenljiv recept u obećanjima ako bi bio izabran?

Sve to je novo iskustvo za ovdašnju predizbornu, stranačku scenu, što potvrđuje ono što nije sporno u ovom slučaju: velike lične ambicije sadašnjeg ministra spoljnog. Ali možda i strah da će predsednik Tadić održati obećanje i za razliku od američkih predsednika koji sami izaberu potpredsednika kako je dosad očigledno radio, neće nedvosmisleno pokazati pre glasanja u stranci ko mu je kandidat-miljenik za dragocenu desnu ruku. Predsednik Tadić je još rekao i da onaj ko ne dobije na potpredsedničkim izborima u stranci ili, ako se dobro razume, dobije beznačajan broj glasova ne bi baš mogao da računa na neke visoke funkcije. Što bi moglo da znači na funkcije u stranci, ako ode u opoziciju ili na funkcije ministara ako DS ostane na vlasti.

Ovakva izjava, ako se takođe prihvati kao nepromenljiva, mogla bi se protumačiti i kao predsednikov način da ipak promeni ministra spoljnog. Kao što je, uostalom, on sam lično morao da menja sa baronesom Ešton Rezoluciju za UN koju je pre toga već bio „odbranio“ Vuk Jeremić, a u poslednje vreme kao da joj se sve češće vraća. Valjda računajući za budućnost na deo izbornog tela gde je i sada popularan, a koje ne bi baš trebalo da bude karakteristično za DS, mada sigurno i tamo postoji. Kao što ima i lobija i nezvaničnih frakcija i burazera, ali i tradicionalno kumova, a sada eto i jedan pravi predizborni tim.

Inače, to sa kumstvom nije nepoznato ni u drugim zemljama, pa verovatno i čovek sa Harvarda zna da je Medlin Olbrajt bila kuma svom zameniku N. Rubinu, a nekako kao stari svat figurirao je Ričard Holbruk. Uzgred, u nekim američkim krugovima danas nikako ne razumeju Holbrukovu nepopularnost ovde i još ga nazivaju nekom vrstom burazera (može valjda i kuma) predsednika Dodika „zbog nepromenljivosti Dejtonskog sporazuma“. Uz to i tamo i ovde i valjda svugde ide, uz popularisanje i isticanje zasluga, i finansiranje svog izabranika. Tu je sad nejasno da li u potpredsedničkoj kampanji u bilo kojoj stranci ovde novac uopšte igra ulogu, kako se to sve radi, pošto je dalje od očiju javnosti. Da li, na primer, kao tamo, može da se uloži nešto od udruženja nepušača, poštovatelja tompusa, mrzitelja Haga, obožavalaca demokratije?

Zasad izgleda kao da će se koristiti američko iskustvo zvano „kofi-klač“: često okupljanje u urbanoj atmosferi, sa politički uticajnim ličnostima, na ne mnogo masovnim koktelima gde se raspravlja o važnim stvarima, ali dovoljno bučno (klač ili klatsch na nemačkom) da se onda nađe nečija postkoktelska izjava u medijima. Onako, neobavezno.