1. Najpre, način promene Ustava Srbije uređen je članovima 203. i 204. koje sam u izjavi novinarima citirala i objasnila.

2. Izjava predsednika Tadića o mogućnosti i potrebi promene Ustava jeste inicijativa, a ne predlog.

3. Predlog za promenu Ustava može podneti najmanje trećina poslanika Narodne skupštine u sastavu od 250 poslanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150.000 birača. Da bi se ovaj predlog usvojio, mora ga prihvatiti dve trećine ukupnog broja od 250 poslanika. Ako se predlog za promenu Ustava prihvati, pristupa se izradi teksta kojim će se Ustav promeniti. Za usvajanje ovog teksta, takođe je potrebno da se izjasni dve trećine ukupnog broja poslanika.

4. Referendum, za razliku od ranijeg Ustava iz1990. nije nužan. Međutim referendum se mora održati ako se promena Ustava odnosi na preambulu, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašenje ratnog i vanrednog stanja, za odstupanje od garantija ljudskih prava u vreme ratnog ili vanrednog stanja, kao i ako se promena tiče odredaba Ustava o postupku za njegovu promenu. Za uspeh referenduma dovoljna je većina izašlih birača, a minimum birača koji treba da izađu na referendum, nije propisan. Izraz „uređenje vlasti“ je neodređen pravni pojam i može se tumačiti da smanjenje broja poslanika, kao i regionalizacija predstavljaju promene koje se tiču uređenja vlasti, u kom slučaju bi referendum bio neophodan.

5. Više puta sam skretala pažnju novinarima da nisam profesor ustavnog prava. Predajem građansko procesno pravo, a Ustavom se bavim onoliko koliko je to potrebno svakom čiji je posao teorijskog karaktera.

6. Jedino što je od onog navedenog u članku tačno, a pripisano je meni, jeste da je dvotrećinsku većinu – za predlog promene Ustava, a potom i za tekst promene, prema sadašnjem stanju odnosa u Skupštini, a naročito s obzirom na to da se pre može govoriti o partokratiji nego o parlamentarnoj demokratiji – teško postići.

Autor je profesor građansko procesnog prava