Dok se ovde u našoj jezičkoj zajednici ne ustanovi kako ćemo pisati i izgovarati njegovo ime, evo ga u originalu: Jesse Klaver. Znate ga od juče svi, on je, svi to govore, pravi pobednik ekstremno važnih holandskih izbora koji nisu dali prolaz desnici.
Mladi, tridesetogodišnji lider Zelene levice, od oca Marokanca i majke indonežanskog porekla, ili tako nekako, ali sad svakako sin Holandije, bljesnuo je ulogom koju je hrabro uzeo na sebe, i sa kojom je dobio poverenje izvanrednog broja glasača. Govorio je sve suprotno holandskom filofašisti (koji se sad teši da je duh izašao iz boce, i da se u nju neće vratiti), i svoju marginalnu partiju od četiri poslanika ubacio u centar zbivanja sa četrnaest. Nisu poslanici važni koliko činjenica da je upravo rast Zelene levice osujetio Vildersa. A to nije pobeda bitna samo za Holandiju: ona je, pre svega, važna za Evropu, onu koju smo znali, i – smem li to reći – koju smo voleli. Na redu je Francuska. Ako se oporavak bude nastavio, to može biti znak jedne nove političke dinamike. (To može biti znak da dolaze bolji dani.)
Pa i za nas? Ne znam šta bih vam rekao. Naša je politička degeneracija ozbiljna, i izlaz iz nje – ako dobro zapažam – ne vidi se u njenom lečenju nego u njenom snaženju. Kolektivna hipnoza, recimo, koja obuzima značajan deo društva na pojavu jednog političkog šarlatana zabrinjavajuća je pojava, signal da je bolest uzela maha, i da izbor terapije gori je od same bolesti. Verujem da ćete onda razumeti zašto sam pričao čitavu ovu priču o Holanđaninu. Ako, pak, niste, evo kazaću: osmotrite još jednom toga dečka Jesse Klavera, obavestite se o njemu sa svih strana, i stavite pored njega lek koji smo mi smislili da će nas spasiti od trulih elita i korumpirane vrhuške. Jesse Klaver i Beli Preletačević. Kako vam izgledaju? Ako vam je dobro, onda ništa, što bi rekao Peščanik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
