Vojvodina i Srbija, Jovo nanovo

Odluka Ustavnog suda Srbije, kojom su poništene 22 pokrajinske nadležnosti, otvorila je, nanovo, pitanje položaja AP Vojvodine u Republici Srbiji, ali i šira društvena pitanja kao što su dalja demokratizacija države, proces decentralizacije, usvajanje seta evropskih vrednosti i pravnih tekovina, zaštite ljudskih i prava nacionalnih zajednica, ukratko, pitanja dalje egzistencije jednog „tesno skrojenog“ ustavno-pravnog i političkog sistema, posebno sa aspekta dalje evroatlantske perspektive države.

Krenimo redom – Srbija je objektivno složena državna zajednica – to ne vidi samo kruta konzervativna desničarska logika, stacionirana u najvišim ešalonima političkih i nacionalističkih elita Srbije, koja svako insistiranje na promeni ustavno-pravnog sistema shvata, objašnjava i time preti, već dobrano zaplašenom građanstvu, da je sve to „otkidanje“ od jedinstvenog tkiva države Srbije, kao sigurno započinjanje secesije! Pozivanja na razum i stvarna evropska dostignuća u oblasti regionalizma, odbijaju se kao od zida, bez želje da se ovo pitanje „načne“, uspostavi forma stabilnog dijaloga, i, u zavisnosti od ostalih parametara političkog života, brže ili sporije, dođe do optimalnog rešenja – kako Vojvodinu „opremiti“ onom količinom autonomnih ovlašćenja, potrebnih da rešava nagomilane probleme u pokrajini, te sa druge strane, naći meru zaštite interesa države Srbije, posebno od toga da se ovim procesima ne izvrši dalja disolucija državne zajednice.

Naravno, ovde je nužno naglasiti, da organi i institucije AP Vojvodine, posebno građani iste, nikako nisu učestvovali u promašajima državne politike krajem XX veka, koja je sa sobom, kao posledicu, ostavila i iracionalni i panični strah od svake decentralizacije i regionalizacije .

Vojvođanska autonomija, koja je svoj najviši stepen imala po Ustavu iz 1974. godine, brutalno je srušena u oktobarskim događanjima 1988. godine. To je takođe i početak raspada Jugoslavije, sazdane na komplikovanom sistemu međuzavisnosti republika i pokrajina, integralnog samoupravljanja, društvene svojine, nesvrstane politike, konceptu „bratstva i jedinstva“, vođstva jedne partije… Ko god je to rušio, a rušili su mnogi, morao je biti svestan i posledica. Vojvođanska autonomija nije stvorena nasuprot interesa bilo kojeg naroda, posebno ne srpskog, nego naprotiv, u cilju negovanja specifičnosti kao što su one istorijskog, nacionalnog, kulturno-obrazovnog i ekonomskog tipa. Svoditi sva njena dostignuća i, posebno greške, samo na političko suprotstavljanje birokratsko-autonomaškog vođstva Vojvodine rukovodstvu Srbije, znači punu političku rehabilitaciju režima Slobodana Miloševića, njegovih pučista i prvih razbijača države Jugoslavije.

Od 1989, vojvođanske političke vlasti, miropomazane vladarskom naklonošću iz Centra, utrkuju se u prenosu nadležnosti u Beograd. Tako odoše pošta, železnica, naftna industrija i ostali veliki sistemi. Naravno, Radoman Božović 1992. odnese i fondove za zdravstvo, penzijsko-invalidski, za socijalno, i još ponešto pride; u penzijskom beše tada para za još šest meseci. Dodaćemo, u trenutku političko-jurišničkog trijumfa miloševićevaca u Vojvodini, u istoj nije bilo ni pet odsto autonomaša! A, danas? Period od 1991. do 1995. Vojvodina je provela kao ratna komora miloševićevskog režima. Sve te godine Vojvodina je, dosledno sebi, glasala za Ivana Đurića, Milana Panića, Vuka Draškovića, Vojislava Koštunicu, Miroljuba Labusa, Dragoljuba Mićunovića, Borisa Tadića, malo i za Ištvana Pastora. Kako su joj vraćali, predmet je d(r)uge priče .

I, tu se vraćamo na temu odluke Ustavnog suda Srbije. Odluka dakako nije pravna – ona je politička po suštini, jer, i Ustav je po svojoj suštini politički, a, potom i pravni akt. Samo, sudije Ustavnog suda su bile „vlasne“ da tekst Ustava čitaju i sa liberalno-građanskim zanosom, sa idejama političke moderne, ta, u XXI. veku smo, zar ne? Mogli su se zakačiti i za ono malo pozitivnih stavova o autonomiji, nisu morali upotrebiti toliku mudrost da se priklone centralističkom, desničarskom bloku, konzervativnom po suštini i populističkom po načinu delovanja. Mogli su ispasti branioci demokratije i promicatelji ljudskih prava, tolerancije i evropskih vrednosti u Srbiji, a izabrali su da budu, kako kažu deca u nas – „konzerve“.

Na taj način su, sa pozicija ustavobranitelja, zapravo izvršili dalju dekonstrukciju neadekvatnog ustavnog dokumenta i poretka koji on nije uspeo da trajnije uobliči, jer „što se grbo rodi, vreme ne ispravi“ (Valtazar Bogišić). Naravno, sa stanovišta političkog procesa, izazvali su nemerljivu političku štetu Vladi i organima Republike Srbije, Vladi i organima AP Vojvodine. Sa pravnog aspekta, određenu količinu haosa, sigurno. Sa stanovišta logike, tu je problem najvidljiviji – Vojvodina ne može da neguje evropske vrednosti (a koje bi druge trebalo?), Novi Sad nije glavni grad Vojvodine (a koji onda jeste?), pokrajina ne može da, na primer, daje sredstva trudnicama i određenim socijalnim kategorijama (Jagodina i Beograd smeju, to je ustavno?), Vojvodina nije Srem, Banat i Bačka (da li smetaju i „tri srca junačka?“), Vojvodina ne sme da ima VANU (znači li to da ne sme da bude izučavanja, npr. vojvođanske osobenosti multikulturalizma?), Vojvodina ne sme da ima predstavništvo u Briselu, koje je uzgred smešteno u zgradi Misije Srbije pri EU, Vojvodina ne sme… upišite po volji šta još ne sme, nismo sigurni da je metoda USS bila bitno drugačija.

Da li te žene i muškarci, koji tvore tu, pretpostavka je, čestitu i časnu instituciju, imaju svest o ozbiljnosti posla koji rade, koji su trebali uraditi, na koji način, posebno nivoa stručnosti koji isti zahteva, kao i minimuma građanske hrabrosti koji isti pretpostavlja, ne samo partijsko-političko pripadništvo i, sumnjamo, određenu vrstu poslušništva. Jer, bilo je efektnijih tema da se pokažu u pozi/ulozi Eliota Nesa – recimo, pitanje nespojivosti funkcija i kandidovanja predsednika Republike, proterivanje Roma iz Beograda, zabrana antisistemskih partija, neonacističkih grupa i grupa „navijača“, pa čak da i sami iniciraju izmene i promene nelogičnih i kontradiktornih članova Ustava, kao i drugih nelogičnih akata. Da li je samo pitanje vojvođanske autonomije pitanje na kojima se može postići jeftini ustavobraniteljski i politički konsenzus u Republici Srbiji? Da ne govorimo o tajmingu, što nas vuče na priču o potrebi preporučivanja novim vlastima. Ono, liči, mnogo liči. Što su posledice ogromne, to nije problem, to gore po posledice. A, da li to može dovesti do sukoba pokrajinskih i republičkih vlasti? Može, ali on u ovom trenutku više odgovara partijama desnog centra, koje nisu ušle u vladajuću koaliciju, niti u parlament. Vlada ima svojih, prvenstveno, kadrovskih briga, puno partija je u koaliciji, treba to sve podmiriti. Vojvodina bi mogla na red da dođe u drugom kvartalu 2013. Kada se malo uhodaju članovi Vlade. Do tada samo mali iskoraci, pažljiva pregrupisavanja, i sitnije čarke. U želji da se „očuva Kosovo“, pametan političar ne bi otvorio pitanje Vojvodine. Posebno, ako je posle mnogo godina i izgubljenih bitaka, uzjahao pobedničkog ata i prigrlio lovorov venac.

Na kraju, šta ostaje nego začuđenost i prosto pitanje – stvarno, gospodo iz Ustavnog suda Srbije – za koga ste doneli ovu Odluku? Usuđujem se upitati, i po čijem nalogu?

Autor je predsednik Vojvođanske politikološke asocijacije