Kad je pre dve nedelje koleginica Ćirković otkrila u našem listu da su bili u zabludi oni koji su u anketama o tome kako im je bilo dok je premijer SFRJ bio Ante Marković pominjali velike plate, jer je bilo vremena kad su bivale i veće nije to bio znak zaboravnosti već činjenice da se moglo – kupovati.
I to je zapravo suština svega što je u kratkom premijerskom mandatu ovaj pragmatični političar, a pre svega stručnjak (tehnokrata u najboljem smislu te reči) pružio stanovnicima države kojoj je pretilo izumiranje, a Ante Marković se trudio da to spreči. I to nikako drugačije već uvođenjem kapitalizma, kapitalističkih merila života gde su privatna svojina, tržište, rad i znanje neuporedivo važniji za dobrobit privrede i stanovništva nego što je to država koja sve to drži u svojim rukama. Paralelno s tim, završavani su tada neophodni dokumenti i procedura o ulasku države čiji je premijer bio – da za koji mesec postane članica udružene Evrope (današnje EU).
Danas kad se ovde manje živi, a više preživljava (sad je i vreme posta) sve te „Markovićeve ideje“ deluju zastrašujuće zbog promašenih privatizacija, protraćenog znanja i kapitala, pa deonica, nezaposlenosti, otkaza. Ipak kapitalizam je tada neke druge vrste ili bar drugog tumačenja i bez zle namere o pojedinačnom bogaćenju, prvi put zakoračio u Srbiju i u celu SFRJ poništavajući socijalizam u bitnoj odrednici o svojini. Ali ne i o državi koja će otpisati, kao nešto sramno i nedostojno svaku brigu o pojedincu i potrebama stanovništa kao nečega što je „socijala što se ne uklapa u tržište“. Mnoga tadašnja „preduzeća“ (danas bi se reklo kompanije) su postala deoničarska društva na osnovu zakona koji je premijer, valjda dok se još nacionalisti i separatisti nisu dobro osvestili, progurao kroz federalnu skupštinu. Sa dodatnom idejom i zamisli da se odmah stvori i fond iz kojeg će se finansirati na najbolji mogući način ljudi koji ostaju bez posla, ali i preduzeća koja će biti ugašena sa ciljem da se store nova u „promenjenim uslovima“.
Jedno od prvih takvih preduzeća koje se „transformisalo“ i privatizovalo „po zakonima Ante M.“ bio je list Borba što je čak najavljivalo korak dalje od običnog „tržišnog zaokreta“. Premijer je, malo čuvajući budžet, malo oslobađajući medije od uticaja države, „ukinuo“ budžetske pare za izdržavanje ovog do tada decenijskog državnog i partijskog (bila je samo jedna partija) „glasila“. Pretvorila se Borba u deoničarku kompaniju, ali tako što su prvo deonice, po Antinom zakonu, dobili bez ikakvog natezanja, zaposleni: novinari i svi zajedno sa njima, a zatim Vlada sačuvala sebi 17 odsto samo da baš ne ostane bez uticaja. Sve zajedno nije to bio neki većinski deo, ali jeste zaslužen dugogodišnjim radom zaposlenih i „davanju“ iz budžeta. Posle su dolazili drugi: novi i stari biznismeni, s većim ili manjim novcem kupujući deonice. Za zaposlene najlepši, ali i krajnje neverovatan, trenutak je bilo saznanje da je 3.000 pojedinaca stojeći u redu kupovalo po jednu-dve deonice. U anketama su govorili da je to zato što je list počeo da im se dopada i da ga čitaju i da žele da „opstane“.
Vlasnici Borbinih deonica i samog lista postali su nekoliko banaka, velikih preduzeća. Među članovima Upravnog odbora bili su, kurioziteta, ali i sećanja radi, predsednik Banke koji se svih otkupljenih deonica odrekao u korist novinarskog dela redakcije. Kasnije, kad je već Borba bila na izdisaju poništavanjem „Antinih privatizacija“ nekom vrstom državnog udara zvanične Srbije, na čijem je čelu bio Slobodan Milošević, ali i ličnosti koje su i sada u samom vrhu, ovaj bankar, a nekadašnji predsednik socijalističke srpske države, završio je svoj časni život državnim pogubljenjem u krečani na Fruškoj Gori. Nestali su i drugi prvi deoničari, „biznismeni“. Opstao je samo neko ko je umeo vešto da izbegne „ljagu da je radio po Antinim zakonima“. U korist novog vremena i novih uslova nestao je i sam list, što nije ništa ni novo, ni čudno već je samo jedna činjenica u mnogobrojnim ružnim događanjima zbog, na ovdašnji način, shvaćene tranzicije.
I čemu sada ova priča? Onako.
Možda što je državni udar na Borbu bio u decembru jedne daleke godine, možda zbog pokojnog premijera i pokojne države, pa je vreme parastosa u stilu savremenog načina življenja po crkvenim običajima. A možda i zbog Evropske unije gde bi već sad davno bili?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
