Vučić kad prođe korona 1

Šta se mene tiče, svi dani su bili isti kao jaje jajetu.

Život u ritmu spavaj-ručaj-čitaj-spavaj učinio je da se dani pretapaju jedan u drugi tako da gubiš predstavu o tome da li je ponedeljak ili subota. Ne postoje radni dan i praznik.

To je stanje u kome je za asocijalne tipove svaki dan praznik. Mene međutim ta istovetnost, ta monotonija bukvalno pomera iz mentalne i emotivne  ravnoteže, jer su nam decenijama tumačili da su za zdravlje ljudi najvažniji sunce, vazduh, šetnja, voda, ishrana, odmor i smeh.

A kako da se smeješ sam kao lud na brašno?

Kao i većini ljudi koji imaju unuke, meni kod tih abnormalnih mera navodne odbrane od virusa najviše smeta to što sam za pedeset dana samo dva puta mahnuo mom malom Vasi, koji je u automobilu prolazio pored zgrade.

Zbog njega se ja borim protiv nakaradne vlasti, a ne zbog sebe ili zato što me neko plaća, kako tvrde Vučićevi tzv. botovi, odnosno plaćenici na mrežama.

I zato mogu i oprostiti to što smo i pored najrigoroznije represije, najgori po broju zaraženih i umrlih u čitavom regionu, ali to što nam maloumnik zatvara decu u kuće vikendom, to tiraninu koji uništava državu i društvo nikada ne smemo oprostiti.

Većina ljudi moje kategorije 65+ proveli su život kao slobodni građani, kao slobodnomisleći ljudi posvećeni svojim profesijama, znanju i odgovornosti, vodeći računa da se ne ogreše o moral, kulturu i tradicije nacije kojoj pripadaju.

A onda su pre osam godina došli ružni, prljavi i zli, jednom rečju divlji ljudi huliganskog usmerenja da bi pod parolom „Zato što volim Srbiju“ počeli da pljačkaju sve što je pre njih napravljeno i da brišu sve tragove civilizovanog društva, vraćajući nas u pretpolitičko doba srednjeg veka, podižući spomenike plemenskim vođama.

Bacili su nas što bi Crnjanski rekao – u bezdan prošlosti.

Nikada se neću pomiriti sa njihovim prostaklukom, primitivizmom i ekstremizmom i zato nikako ne mogu da shvatim obožavaoce lika i (ne)dela tiranina, za koje nije stvarnost ono što vide i čuju, već je stvarnost ono što im je on rekao da treba da vide i čuju.

I kako ne vide da je na vlasti sujetni, samoljubivi demagog i lažov, sklon stalnoj zameni teza i izvrtanju činjenica. I što je najgore taj čovek je smrtni neprijatelj svakog društvenog napretka, reda i mira.

Dobro, verovatno je reč o neobrazovanim ljudima koji nemaju svest ni o sopstvenom a kamoli društvenom interesu i koji ne mogu da razlikuju uzroke i posledice društvenih zbivanja.

Pitam se međutim kako je i zašto tiranin koji sam sebe proglašava najboljim studentom Pravnog fakulteta potpuno izgubio kompas. Bezbroj puta nam je pokazao sva svoja lica, za ovih trideset godina u službi šešeljizma, jer za drugo ništa u životu nije bio sposoban. U lažima je nadmašio čak i Barona Minhauzena.

Pohlepa mu deformiše taj ružni lik više nego glumcu Žan Pol Belmondu u istoimenom filmu. Uverio nas je u svoju bezosećajnost, pokvarenost, sujetnost, narcisoidnost…

Međutim, tek je ovo vanredno stanje, gore od svakog ratnog, pokazalo da je on jedna obična gluperda. Glup je jer je krenuo da obesmišljava život ljudi i da se suprotstavlja životu uopšte.

I šta drugo poručiti takvom mamlazu osim onog Tertulijanovog „Memento mori“, seti se da si smrtan.

Šta ga drugo pitati nego: A šta ćeš, Vučiću, kad prođe korona i gnevni građani izađu na ulice? A proći će i to vrlo brzo iako se ti i dalje praviš Toša pa na pitanje kada će biti ukinuto vanredno stanje, odgovaraš sa: „Ne znam, struka će odlučiti.“ A onda sutradan ta „tvoja struka“ kaže ne znamo, o tome odlučuje državni vrh, to jest ti jer si ti država.

Evo priče koja potvrđuje da se naš tiranin pravi Englez i krije od građana dan ukidanja vanrednog stanja. Zove me ovih dana prijatelj iz Nemačke i kaže: „Panto, vidimo se za Đurđevdan, dolazim u Beograd.“ Kako, čoveče, dolaziš kad su granice zatvorene, aerodrom zatvoren i vanredno je stanje i ne zna se koliko će još trajati? Evo poslaću ti potvrdu da vidiš. Kupio sam kartu Lufthanze i Svisera za let Frankfurt – Cirih – Beograd 5. maja. Teško je i pomisliti da Lufthanza zna kad će beogradski aerodrom biti otvoren a da naš neustavni vladar ne zna. Ima još znakova da se bliži kraj pandemiji, ma šta to značilo.

Da svet polako počinje da se vraća u normalu govori i odluka Vlade Italije koju je, dok sam ovo pisao, saopštio premijer Đuzepe Konte. Individualni sportisti mogu da se vrate treninzima u ponedeljak, 4. maja, a profesionalni sportski klubovi mogu da nastave sa treningom od 18. maja.

I tako izgleda se stvarno bliži kraj našim zatvoreničkim danima. A meni se i dalje mota po glavi pitanje – a šta ćeš, Vučiću, kad prođe korona?

Autor je novinar

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.