Vuk Jeremić nije zaslužio harangu

Ne postoji demokratska vlada koja bi posle svih ovih i ovakvih neuspeha u zaštiti strateških nacionalnih interesa ostala na vlasti, a da pre toga nije proverila na vanrednim predsedničkim i parlamentarnim izborima da li narod takvu politiku i dalje podržava i da li joj i dalje daje legitimitet.

Ako bi na nešto trebalo staviti tačku u političkom životu Srbije, to sigurno nije nikakav nepostojeći „ javašluk i bezobrazluk spoljnopolitičkih inicijativa poslednjih nekoliko meseci „kako to govore preterano ambiciozni narodni poslanici, većbi tačku trebalo staviti na nedosledno vođenje državne politike i nasumično zastupanje nacionalnih interesa, kao i na svaki pokušaj transakcije političke odgovornosti sa mesta gde se politika formuliše na mesto gde započinje njena realizacija. Izveštačena pometnja povodom promišljene i dosledne odluke srpskog ministra spoljnih poslova, kome se ne osporava da je njegova odluka o zvaničnom neprisustvovanju predstavnika Srbije na ovogodišnjoj dodeli Nobelove nagrade za mir donesena na osnovu zakona i da je utemeljena na zvaničnoj državnoj politici prema Kosovu, većmu se zamera što je mislio i odlučivao bez „adekvatnih konsultacija“ sa predsednikom države, očigledan je dokaz odsustva suštinskog razumevanja značaja teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta u samom političkom vrhu Srbije, kao i znak da je izvršna vlast bez stvarne snage i mogućnosti da odgovorno vlada.

Skoro sve diplomatske prilike politički vrh Srbije je koristio da istakne da nikada neće priznati samoproklamovanu nezavisnost Kosova, u skoro svim domaćim razmatranjima u kojima se makar samo pominjalo Kosovo, politički vrh Srbije je otvoreno tvrdio da nikada neće prihvatiti da je otcepljenje južne srpske pokrajine gotova stvar, tvrdio je, naprotiv, da je sasvim legitimna stvar da se Srbija zalaže za svoj teritorijalni integritet i suverenitet, te da će u slučaju da joj se nametne ultimatum da zarad učlanjenja u Evropsku uniju prizna nezavisnost Kosova Srbija odustati od kandidature i da će se okrenuti alternativnim rešenjima ma koliko alternativna rešenja bila lošija od preferiranog evropskog puta Srbije. Ako je sve što je rečeno istina, a jeste, kako se moglo dogoditi da srpski ministar spoljnih poslova bude izložen oštroj kritici zbog toga što je u skladu sa svojim resornim ovlašćenjima i kategoričkom politikom državnog vrha odlučio da država Srbija ne uputi svog predstavnika u Oslo?

Upitajmo se kako bi iz današnjeg ugla izgledao zvanični odgovor političkog vrha Srbije na sledeće pitanje: Da li bi prisustvo Srbije na dodeli Nobelove nagrade za mir Martiju Ahtisariju bilo u duhu evropskih vrednosti (zvanična Kina tada nije poslala svog predstavnika!) i da li bi se to poklapalo sa državnim interesima Srbije!? Bez ikakve namere da se potceni značaj ljudskih prava koja su poslednjih decenija u Evropi, pa i u drugim delovima sveta značajno unapeđena stiče se utisak da američka, pa i briselska administracija lako mešaju razna prava dajući prednost jednim u odnosu na druga prava u zavisnosti od ekonomskih i političkih interesa koje imaju u raznim delovima sveta. Tako se od Srbije traži da prenebregne interese svog lojalnog spoljnopolitičkog partnera, Kine, koja u Savetu bezbednosti štiti njen teritorijalni integritet, u korist spoljne politike EU i SAD, koje njen teritorijalni integritet i suverenitet dovode u pitanje manje ili više otvorenom podrškom nezavisnosti Kosova!?

Nijedna savremena država ni pod kakvim spoljnim pritiskom ne bi prihvatila da svoje ustavom utemeljeno pravo da svim raspoloživim sredstvima štiti svoj teritorijalni integritet i suverenitet makar simbolički potčini spisku ljudskih prava. Upitajmo se da li i postupci kojima se građani pozivaju, shodno pravu na slobodu govora, na ignorisanje teritorijalnog integriteta i nepoštovanje državnog suvereniteta zaslužuju da se na njih primeni garancija iz korpusa ljudskih prava i šta bi uopšte bilo sa civilizacijskom sudbinom savremene države ako bi odgovor na ovo pitanje i praktično bio pozitivan?

Naivna preterivanja u shvatanju ljudskih prava mogu dovesti ne samo do toga da ona budu mrtvo slovo na papiru nego mogu proizvesti i ozbiljne poremećaje unutar država, pa i političke poremećaje u njihovim međusobnim odnosima. Rigidno insistiranje zapadnih zemalja na poštovanju zagarantovanih, kao i na ishitrenom proširivanju postojeće liste ljudskih prava u zemljama u razvoju ne uzima u obzir ni njihovu tradiciju ni njihove socijalne kapacitete za primenu istih, a kada se u priču uključi i neprincipijelnost zapadnih zemalja u vidu njihove nezainteresovanosti za drastično kršenje elementarnih ljudskih prava u zemljama u kojima imaju ogromne ekonomske i vojne interese, kao što je slučaj u odnosu SAD i Saudijske Arabije (koja, uzgred, takođe nije uputila svog predstavnika na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu ), tada priča o ljudskim pravima izgleda kao orkestrirana horska hipokrizija zapadnog sveta.

Principijelnost, doslednost i partnerska lojalnost u politici i diplomatiji spadaju u trajne i univerzalne ljudske vrline koje ne bi smele da budu prepuštene zaboravu. U tom smislu, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i njegov ministar, koji su često čak i prema mišljenju predstavnika opozicionih stranaka kao i prema stavovima najšireg javnog mnjenja, najbolje radili od svih u aktuelnoj Vladi Srbije u prethodne dve godine, ne zaslužuju ni harangu ni pokoru koju im trenutno priređuje kolebljivi politički vrh Srbije.

Autor je diplomirani politikolog