Foto: www.mc.rs

I ove izbore su pratile brojne optužbe u pogledu tačnosti biračkog spiska ili ciljanih promena u biračkom telu. Oko podataka se vlasti i opozicija nisu saglasile, a ostaje da se vidi hoće li se stvari raščistiti u eventualnom postupku na osnovu podnetih krivičnih prijava.

U pogledu ostvarivanja aktivnog biračkog prava, i Beograd je dobio pet-šest takmaca iz reda što stvarnih, što samoproklamovanih manjinskih partija, koje će se boriti za cenzus od 0,91 odsto glasova (umesto pet odsto, koliko važi za ostale). Inače, samo jedna nacionalna manjina ima u Beogradu više od 0,6 odsto pripadnika. U regulativi se u tom pogledu ništa nije promenilo.

Ovaj put nije otkriven nijedan slučaj masovnog falsifikovanja ili overe potpisa za učešće na izborima. Izbori su pokazali da su neka pravila nelogična jer omogućavaju da se pojave izborne liste sa namerno sličnim nazivima, da nosioci budu osobe koje uopšte nisu kandidati za odbornike ili potencijalne gradonačelnike, ili da nosilac liste bude osoba koja je u trenutku predaje postojala samo u fikciji.

Čini se da su se stvari pogoršale kada je reč o prikupljanju „sigurnih glasova“ i „anketiranja“ birača, što uživo, sa spiskovima iz nekih državnih evidencija, što preko baze telefonskih brojeva. Po svoj prilici, ni jedno ni drugo se nije moglo raditi bez kršenja pravila o zaštiti ličnih podataka, za šta do sada nije bilo posledica.

Izborni programi su, po tradiciji, većinom bili nerazrađeni a u nekim slučajevima su ozbiljno zadirali u nadležnosti republičkih vlasti ili u (ne)naučnu fantastiku. To je dobar podsetnik na predlog koji je Transparentnost – Srbija dala pre pet godina: da za početak svaki učesnik izbora mora da dostavi i objavi ne samo spisak kandidata, već i program za koji se zalaže. Da svako obećanje bude praćeno objašnjenjem izvora finansiranja. I zatim, da neko (najbolje relevantni nezavisni državni organ – Fiskalni savet) da svoj sud o finansijskoj utemeljenosti tog programa.

Po mnogim aspektima je kampanja bila manjeg obima od ranijih. Manje je bilo velikih skupova sa građanima, reklama u medijima, bilborda, plakata. Pored toga, sve te aktivnosti su rađene tek u završne dve-tri nedelje kampanje. Razlozi za takvo ponašanje su prevashodno finansijski, makar kada je reč o najvećem delu opozicije, a verovatno stvar marketinške procene, kada je reč o glavnoj stranci vlasti. Finansiranje izborne kampanje nije bilo među naročito zapaženim temama, osim kroz optužbe vlasti da iza jedne liste stoje „tajkuni“ i očigledno preteranih procena vrednosti kampanje jednog opozicionog kandidata.

Podaci o prihodima i troškovima kampanje još dugo neće biti poznati. Naime, rok koji učesnici na izborima imaju za dostavljanje finansijskih izveštaja Agenciji za borbu protiv korupcije je 30 dana od završetka izbora. Pre toga imaju obavezu da objave (na svom sajtu) samo priloge čija vrednost prevazilazi prosečnu platu u Srbiji. Ovakvo zakonsko rešenje je nelogično, a Srbija je sredinom 2016. dobila preporuke da obezbedi javnost podataka dok kampanja traje, ali nije ništa učinila da promeni Zakon. Inače, Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, koji uređuje ovu materiju trebalo je da se promeni još 2014, u skladu sa nacionalnom antikorupcijskom strategijom. U međuvremenu su istekli rokovi i iz Akcionog plana za poglavlje 23 pregovora sa EU.

Iz budžeta Grada Beograda je za finansiranje ovogodišnje izborne kampanje izdvojeno ukupno 37.430.444 dinara (317.173 evra). S druge strane, prema parametrima iz člana 20. st. 1. Zakona o finansiranju političkih aktivnosti (0,07 odsto poreskih prihoda), trebalo je izdvojiti 40.078.449 dinara (339.611 evra), odosno, oko sedam odsto više nego što je trenutno predviđeno aktuelnom Odlukom o budžetu Grada. Za toliko će ujedno biti oštećeni učesnici na izborima.

Zanimljivo je da do sada nije bilo vidljivih reakcija zbog ovog zakidanja, koje nije zanemarljivo. To može biti dobra ilustracija (bez)značajnosti ovih budžetskih dotacija za ozbiljnije predstavljanje izbornih lista i najavljenih gradonačelničkih kandidata. Deo ovog novca se deli na jednake delove svim učesnicima u kampanji koji polože izborno jemstvo. Gradska izborna komisija je proglasila čak 24 izborne liste, što znači da će svaka od njih dobiti 311.920 dinara, odnosno oko 2.643 evra. Dodatna sredstva se mogu prikupiti iz priloga fizičkih ili pravnih lica (957.860 dinara po jednoj osobi ili 9,5 miliona dinara od jedne firme) ili prenos sredstava sa stalnog računa političke stranke.

Na osnovu izbornog uspeha, to jest broja osvojenih odborničkih mesta – stranke, koalicije i grupe građana će dobiti još po 272.221 dinara (2.307 evra) za svaki dobijeni mandat, ali će i u tom slučaju inicijalno finansiranje morati da obezbede iz drugih izvora. To znači da će lista koja pređe cenzus i osvoji šest mandata u beogradskoj skupštini po oba osnova dobiti 1.945.249 dinara (16.483 evra) kao naknadu troškova za finansiranje svoje kampanje.

Jedina dobra posledica aktuelnih zakonskih rešenja o finansiranju kampanje iz budžeta grada jeste to što je izborna kampanja nešto jeftinija. Ali to još više ističe prednost izbornih lista koje imaju pristup drugim javnim resursima i veću podršku u medijima u odnosu na političku konkurenciju. Naime, izmene Zakona o finansiranju političkih aktivnosti s kraja 2014, koje nisu izvršene u skladu sa antikorupcijskom strategijom, bitno su povećale nejednakost između (velikih) parlamentarnih stranaka i svih ostalih, a naročito vanparlamentarne opozicije.

Zahvaljujući tim izmenama, stranke kojima ostane „višak“ novca od budžetskih dotacija za finansiranje redovnog rada, na osnovu velikog broja narodnih poslanika u republičkoj skupštini mogu bez ikakvog ograničenja da taj novac usmere u izbornu kampanju, i to ne samo za republičke izbore, već i za izbore u nekoj lokalnoj samoupravi. Usled toga se novac poreskih obveznika troši suprotno svojoj inicijalnoj nameni, a pritom se ugrožava i ravnopravnost učesnika na izborima.

Drugi nerešeni problem sa još ozbiljnijim posledicama jeste „funkcionerska kampanja“, odnosno aktivnosti republičkih ili gradskih funkcionera, koje se navodno vrše kao deo njihovog dodatnog posla, a u stvari ne bi bile obavljane na takav način ili u takvom obimu da nije bilo lokalnih izbora.

„Funkcionerska kampanja“ omogućava besplatnu i daleko vredniju reklamu listama koje imaju tu mogućnost. Njeni efekti su vidljivi u udarnim delovima informativnog programa, koji su znatno gledaniji od reklamnih blokova. Kolika je snaga ovog vida kampanje pokazuje i to da na prethodnim beogradskim izborima (2014), tadašnji nadmoćni pobednik nije utrošila ni dinara za reklamiranje svojih kandidata na nivou grada, već se isključivo oslonila na prenošenje neprestanih aktivnosti gradskih funkcionera i članova vlade Srbije. Ovi problemi nisu rešeni i pored preporuka posmatračke misije OEBS/ODIHR, za koje je Evropska komisija jasno stavila do znanja da ih smatra standardom koji Srbija treba da dostigne u oblasti političkih kriterijuma.

Karakteristične zloupotrebe, korišćenje funkcije i druge specifičnosti iz kampanje su sledeće:

– Korišćenje javnih resursa za promociju sopstvene stranke i za obračun sa protivničkim

– Promocija stranke u školi

– Nedozvoljena medijska promocija

– Promotivni događaji na kojima se pojavljuju funkcioneri za koje nije jasno kakva je njihova uloga i kakve veze oni imaju sa tim događajem.

– Partije pružaju usluge umesto nadležnih organa

– Promotivni događaji na kojima se pojavljuju javni funkcioneri, navodno obavljajući svoju funkciju, u pratnji „nestranačkih“ kandidata sa liste koju podržavaju.

– Stranačka kampanja u javnim preduzećima

– Kombinovanje stranačkih i ministarskih aktivnosti – prvo u obilazak škole, zdravstvene ustanove, fabrike, gradilišta, policijske stanice, a potom na stranački skup.

– Na partijskom skupu ili pred skup, državni i partijski funkcioner govori novinarima o aktuelnim državnim pitanjima.

– Mediji mešaju stranačke i javne funkcije u izveštavanju

Institucije su bile pasivne. Narodna skupština nije zasedala, čak ni onda kada je po Ustavu morala, u prva dva dana marta. Nadzorni odbor nije formiran još od 2000, pa ni za ove (istina samo lokalne) izbore nije mogao da pomogne tamo gde druge institucije zataje.

Agencija za borbu protiv korupcije se oglasila sa obaveštenjem da će pratiti oglašavanje u medijima, kao i u pogledu maksimalne vrednosti priloga. Nije se, međutim, oglasila ni u jednom od slučajeva sumnji u kršenje pravila o finansiranju kampanje ili pravila o razdvajanju javne i političke funkcije, niti je načelno upozorila na nedozvoljenost nekih pojava (npr. pokloni za birače i humanitarne aktivnosti). Agencija nije povukla svoja ranija sporna mišljenja (u pogledu mogućnosti korišćenja službenih vozila). Povrh svega, neposredno pre izborne kampanje za direktora Agencije je izabrana osoba koja je i na sam dan izbora bila član političke stranke, pa se postavlja pitanje mogućnosti da Agencija uopšte obavi svoju kontrolnu funkciju, imajući u vidu ovlašćenja direktora nad radom čitave službe i nepostojanje zamenika.

Regulatorno telo za elektronske medije se oglašavalo, ali selektivno. Ni u jednom slučaju Regulator nije saopštio ništa što bi se odnosilo na ispitivanje povreda pravila, čak ni u slučajevima očiglednog kršenja Zakona (npr. pojavljivanje kandidata u zabavnom programu). Na sajtu nema podataka o razmatranju nijedne prijave protiv elektronskih medija.

Jedino vidljivo čime se REM bavio jeste odlučivanje o usklađenosti tri predizborna spota sa pojedinim odredbama Zakona o oglašavanju (uporedno oglašavanje, korišćenje identiteta drugog lica bez prethodnog odobrenja). Ni ovaj put se pred izbore nisu oglašavali javni tužioci, sa pozivom građanima da prijave krivično delo, iako ni sada nije manjkalo sumnji na kupovinu glasova, ilegalno finansiranje i zloupotrebe javnih resursa.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija

(u tekstu su korišćeni delovi saopštenja i izveštaja TS i teksta istog autora objavljenog na portalu „Peščanik“)