Foto: FoNet/ Nenad ĐorđevićTekst s bombastim naslovom Nebojše Jovanovića „Udžbenik je knjiga a ne ‘špileraj'“ (Danas, 19. septembar) vredan je komentara i odgovora. Dobro je što se neko od zaposlenih u Zavodu za udžbenike oglasio, posle toliko vremena, o ovoj umirujućoj državnoj ustanovi, što me uverava da u njoj ima još mislećih i vrednih ljudi, budući da se zna da su ga najsposobniji odavno napustili.
Kao jedan od direktora ove ustanove (2004-2008) osećam se prozvanim da ukažem na neke probleme koji su vratili ovu ustanovu obrazovanja na stanje iz 2004. godine, kao i da odgovorim na neke opaske i netačne tvrdnje Jovanovića.
Tačno je da je devastiranje Zavoda započeto 2001, a da je nastavljeno 2009. godine. Prećutao je, ili nije smeo, ili mu nije bilo dopušteno, da napiše šta se dešavalo od 2004. do 2008. godine, kada je bio jedan od uvaženih urednika u redakciji u vreme mog upravljanja Zavodom.
Nije neshvatljivo zašto je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva skratio svoj naziv (2006). Jovanović je i sam u tome učestvovao i zna da je to učinjeno iz praktičnih razloga, a Zavod je i dalje nastavio da se bavi nastavnim sredstvima kao i prethodnih godina. Kome se to, posle toliko godina, Jovanović pravda?
Godine 2004. kada sam preuzeo Zavod za udžbenike zatekao sam ga u stanju raspada, nerada i javašluka, i skoro bez sredstava. Kada sam predao ustanovu nasledniku, pred kamerama i novinarima dnevnih listova, u prisustvu ministra prosvete, kao jedini direktor javnog preduzeća koji se na to usudio, Zavodu sam ostavio 2.744.000.000 dinara i 2.000.000 evra!
Pored tolikog novca, u magacinima Zavoda našla se ogromna količina unapred odštampanih udžbenika za nekoliko godina i sedam punih magacina hartije u Maloj Moštanici u vrednosti 350.000.000 dinara. Da odmah upitam organe policije i državne bezbednosti šta se desilo s tom ogromnom količinom novca, kao i hartije, pošto je Zavod smanjio i skoro prestao da štampa udžbenike u onom broju u kom je radio za mog direktorovanja?
Za sumnjivu i nepotrebnu preprodaju te hartije niko nije odgovarao, dok je o mom poslovanju kriminalistička policija vodila tromesečnu uzaludnu istragu: češljali su i češljali i ništa nezakonito nisu našli. Narodna poslovica kaže: na vuka povika a lisica jede meso! Prema informaciji koju sam dobio, rečeno je, na nadležnom mestu koje je vodilo istragu protiv mene: „Da su svi direktori kao Radoš LJušić, radnika ne bi bilo na ulici“!
U Zavodu sam ostavio 2008. godine 2.744.000.000 dinara, a 2012. godine našlo se 2.143.000.000 dinara. Za četiri godine Zavod nije uštedeo ni dinar, već je od nasleđenih para potrošio, bezdušno i pljačkaški, 601.000.000 dinara. Bio je to dobar pokazatelj nadležnim kako se poslovalo posle moje smene i sasvim dovoljan dokaz da državne ustanove pošalju kontrolu i pročešljaju Zavod. Jovanović je mogao da napiše knjigu o tome kako je i gde Zavod trošio toliki novac, budući da je s tim upoznat do tančina, a on se nije usudio da to pomene u ovom tekstu.
Dodajmo ovome još jedan, od mnogih, svim radnicima Zavoda dobro poznat slučaj. Jedan od mojih naslednika, ime je svima znano, tokom jednog popodneva, smisleno podario jednoj banci 563.000.000 dinara, a ona je, sutradan, bankrotirala.
Posle ovakvih poslovnih promašaja, dobro je da Zavod uopšte i postoji, ali nije dobro što nijedna nadležna državna institucija nije ništa preduzela.
Ovo je samo jedan od problema koji je pokrenuo Jovanović, a reč je o korupciji u radu izdavačkih kuća, samim tim i Zavoda. On još tvrdi da korupcija vodi, ni manje ni više, do „tadašnjeg vrha države“.
Navodim: „Među korumpiranim zvaničnicima ima – svi znamo – i bivših ministara prosvete, bezbroj zvaničnika i tog i drugih ministarstava, bivših direktora Zavoda koji su otvorili privatne izdavačke kuće za udžbenike s resursima Zavoda, direktora škola pa i samih nastavnika koji se ‘bore na terenu’, u samoj školi, za apanažu od izdavača“. I hrabrost i kukavičluk u ovom navodu.
Kad neko upropašćava tako važnu firmu i time ugrožava život svim zaposlenim, pa i njegov, trebalo bi imati muda pa reći imena onih koji su je doveli do ruba propasti. Iako koristi množinu – „bivših direktora Zavoda“ – prepoznao sam sebe, koji sam s kćerkom osnovao izdavačku kuću „Freska“, ne koristeći se nikakvim „resursima Zavoda“, što je Jovanoviću dobro poznato. Ovo je sasvim neosnovana optužba (ukoliko nije mislio na nekog od mojih naslednika), koja bi se završila na sudu da u pravosuđu ima bar malo pravde i da me na to ne vežu kumovski obziri.
Nebojša Jovanović bio je moj dobri student, potom i postdiplomac, sa uspešno odbranjenom magistraturom. Ispise iz Bečkih arhiva podario sam mu da dopuni svoja istraživanja i napiše magistarski rad „Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića“. Bez mog znanja i odobrenja, poverenu građu iskoristio je i za pisanje biografije o knez Aleksandru, čime je prekršio svaku normu poštovanja osobe koja mu je učinila nemerljivu uslugu.
Uz to, svom studentu sam kumovao, a on je kumstvo zloupotrebio radom u Zavodu. U objavljenom tekstu Jovanović se založio za „novu energiju i radni elan… i dokazanost na poslu“! Osobe s takvim moralom nemoguće je ohrabriti, a njih u Zavodu ima previše. Svakog dana naići ćete u Knez Mihailovoj i okolnim ulicama na više zavodovaca nego na radnim mestima. Dok sam bio direktor to se nije dešavalo.
Jovanović je bio dobar student, potom dobar povesničar, ali poljuljanog i nestalnog karaktera. Zloupotrebom kumovskih odnosa ispoljio je neke slabosti ljudskog dostojanstva i oduzeo sebi pravo da druge podučava i brine o instituciji u kojoj godinama radi, i godinama gleda kako propada, a ćuti, sve do današnjeg dana. Pre će biti da se Jovanović nije osvestio, niti probudio iz učmale Zavodove letargije, već da ga je na to neko podstakao.
Zavod je bio među 300 najvećih preduzeća u državi, kada sam bio direktor a on jedan od uvaženih urednika, a danas je Zavod, zbog njega i njemu sličnih, osušena oskoruša! Da navedem još dva podatka, njemu dobro znana, ne i javnosti. Zavod je tada podelio 55 stambenih kredita, a radnici su godišnje primali 17 isplata, 13 plata i 4 dodatka. Retke su ustanove koje su postizale takve rezultate i tako postupale prema radnicima, u vreme kada nismo bili monopolisti. Zašto je ovo, kao i mnogo šta drugo, prećutao?
Zavod može sam da se izdržava i nije mu potrebna pomoć države, potrebni su mu ljudi. U vreme Radoša LJušića, Petra Pijanovića, Slobodana Tripkovića, Vesne Tankosić i ondašnje redakcije, Zavod je bio ustanova kakvu bi poželelo svako Ministarstvo prosvete.
Zakasnelom i neosnovanom kuknjavom ništa se ne postiže, već radom. Ministarstvo prosvete, BIA i kriminalistička policija dužne su da utvrde zašto je uništen Zavod za udžbenike i ko je za to odgovoran?
Autor je istoričar i bivši direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
