Posramljen sam posmatrao proslavu unapređenja potporučnika naše vojske. Preda mnom su stajale mlade junoše, budući potporučnici vojske. Pokrivali su ih, u mislima, i mešali se sa njihovim likovima hiljade i hiljade mojih drugova iz Narodno-oslobodilačkog rata, koji su lebdeli negde tužni nad veselom gomilom razdraganih budućih potporučnika i kao da su ih prekorevali i govorili: gde smo mi, zašto je prolevana naša krv, da li smo mi bili tek tako žrtvovani na oltar otadžbine?
A bila je to prilika koju organizatori ovog skupa nisu znali, ili nisu smeli da iskoriste i pomire poginule u drugom svetskom ratu, u NOR-u, sa ovom mladošću, koja se s razlogom prsila pred Narodnom skupštinom. Zašto nije progovorena istina ili deo istine koju je zaslužila da čuje ova mladost Srbije. Zar niko nije bio dovoljno hrabar da u nekoliko rečenica prepriča strahote drugog svetskog rata, i hiljade partizana koji su ostali bez života da bi oni koji su bili postrojeni pred Narodnom skupštinom živeli. Zašto bismo se stideli tih junaka, o čijem delu su ostale hiljade svedočanstava. Zašto i tim junacima nije odata dužna pošta?
Da li su se naši vodeći ljudi stideli da spomenu junačke partizane koji nisu ni zahtevali da se upoređuju sa junacima iz Velikog rata, ali svakako nisu ni zaostajali za njima. Srce mi krvari što ljudi koji su govorili prilikom unapređenja potporučnika, nisu znali, ili nisu hteli, ni da spomenu partizane koji su svakako zaslužili da budu uzor budućim vojnim starešinama. Progovorimo jednom pred čitavim svetom da znamo da pravimo razliku između zlotvora koji su nam razvaljivali domovinu i onih koji su za nju ginuli pune četiri godine, te su svakako zaslužili da se u ovakvim prilikama čuje za njih. Neugodno je da se na čelu naše države nalaze ljudi koji se ne usuđuju da to kažu.
Radoslav Đerić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
