Foto: FoNet Aleksandar Levajkovic

Ovako, pokazao je svoje pravo diktatorsko lice i pokazao kako brine o budućnosti Srbije: dozvolio je prebijanje i hapšenje nedužne dece i studenata, koji niti su bili nasilni, niti su odgovorni što smo mi prvi ušli u Bujketov tamni vilajet. Ako ni zbog čega drugog, zbog tog nepromišljenog poteza vlasti, vredelo je ući.

Jedan sam od pet miliona, a prošle subote jedan od onih koji je među prvima, odmah iza Boška Obradovića, ušao u RTS i bio prisutan tokom svih događanja u zgradi, dok me policija nije odvukla do stepeništa, kada sam izašao da povedem jednog od redara protesta, kojeg je žandar dobro potkačio po glavi i stomaku. Zašto nisam priveden (ponuda organima gonjenja stoji), ne znam, ali verovatno zna Diktator koji je rešio da, umesto nas koji smo ušli prvi, uhapsi slobodoljubivu i pravdoljubivu srpsku mladost. Šta god da je odlučio, pogrešio bi, jer izlaza nije imao, čim je malo isteran na čistinu.

Zato ne razumem Veljka Lalića, Dragana Ilića, Bojanu Maljević, Svetislava Basaru, Jovu Bakića i brojne tviter-demonstrante, bez obzira da li su te večeri imali goste ili ne, a koji su, svaki na svoj način, iskazali svoje neslaganje sa ovim potezom ili posledicama poteza. Zar iko misli da svi mi, koji smo se odlučili da uđemo u zgradu RTS-a, nemamo porodice, nemamo zabrinute majke, očeve, sestre, supruge, decu? Mogli smo kao rukovodioci svojih organizacija da pošaljemo svoje aktiviste i da sve posmatramo sa bezbedne udaljenosti i preko ekrana. Ali nismo, niti bismo, niti ćemo ostaviti bez zaštite bilo koga ko protestuje protiv ovog nakaradnog režima. Stajali smo tamo gde nam je mesto, jer su nas neki građani birali da ih predstavljamo i zastupamo.

Ulazak u RTS imao je mnogo propusta, ali nije bio sa namerom da bilo ko preuzima proteste. Ulaskom smo postigli važan cilj: ubrzali smo procese koje vode ka konačnom padu režima Aleksandra Vučića.

Dragan Ilić u „Vremenu“ tvrdi da su kamere N1, Al-DŽazire i TV Šapca bile brana da ne dođe do eskalacije sukoba s obe strane. Međutim, kompletan događaj od samog početka prenošen je uživo i preko brojnih FB stranica, koje su zabeležile kompletna dešavanja, pa su čak i neke TV stanice preuzimale prenos sa njih. ?ao demonstrantima, u interesu nam je bilo da postoji što više vesti iz zgrade RTS-a, jer su sve te zabeleške svedočanstvo dostojanstva, pristojnosti, ali istovremeno i odlučne rešenosti da se na grubo kršenje Zakona o javnim medijskim servisima, nakon tri meseca ćutanja institucija i uprave RTS-a na zahteve protesta „1 od 5 miliona“, pokaže da legitimitet izvire iz naroda i da svako ko pređe granicu mora da se suoči sa nezadovoljstvom građana. Način suočavanja i odgovornost je uvek na vlasti, a nikad na opoziciji, još manje na nezadovoljnim građanima.

U potpunosti se slažem sa Gordanom Sušom koja kaže da se RTS pridržavao opštih načela rada javnih medijskih servisa sadržanih u članu 4. Zakona o javnim medijskim servisima, a to su istinito, nepristrasno, potpuno i blagovremeno informisanje, ulaska demonstranata te subotnje večeri ne bi bilo. Tačnije, ušao bi neko od predstavnika protesta da gostuje na poziv nekog od urednika informativnog programa. Ovako smo se samopozvali. Trenutak odluke za ulazak kroz tehnički ulaz RTS-a, nakon 25 minuta čekanja, bio je bezobrazni i ponižavajući odgovor dežurnog urednika informative da neće da siđe ni da razgovara sa narodnim poslanikom Boškom Obradovićem.

Trinaesti april je dan kada će Srbija biti u Beogradu. Malo je ostalo vlastodršcima da promene svoj odnos prema nezadovoljnim građanima. Gostovanja u informativnim emisijama za predstavnike protesta i opozicije na javnim medijskim servisima je idealna prilika da se krene sa ispunjavanjem zahteva.

Autor je predsednik gradske organizacije Dveri – Beograd

Povezani tekstovi