Jaz između zavičaja i dijaspore (rasejanja) je često nepremostiv? Razgovor s jednim starim emigrantom (u kafani) uverio me u ovo mišljenje. Bio je to set stereotipa mišljenja. A, on je insistirao na tome. Pokušao sam shvatiti zašto je stari emigrant bogat, a ljut na bivši zavičaj-državu. Čovek ono šta ima, šta čini i šta je odabrao brani valjano i poželjno. Govorio je da su u „doba mraka“ naši i drugi u YU nemilo gradili, kupovali, zidali. Kvari li ta činjenica njegovu predodžbu o bivšem sustavu stvari – sistemu kao bremenu siromaštva i zla?
Ili činjenica da se netko u zavičaju domogao ladanjske kvadrature obezvređuje njegove napore, njegovu emigraciju, decenije napornog rada u pečalbi, i stigmu stranca? Jesmo li u njegovim očima „tamo daleko“ stekli sve prelako, prečice, ili smo za njega sa svakim kupljenim Gorenje šporetom, Krašovim bajaderama, i EI Niš TV postali više potkupljeni i izdajice!
On izlaže zagušljivu, represivnu atmosferu poratne FNRJ, pa kaže da su svi koji su slobodarski mislili bili na Golom otoku. Tamo su bili komunisti, uglavnom, pa ga to faktografski difamira. Drugi emigrant koji je svjedok ubacuje klin. Kaže da je bio užasnut time što mu komunisti nisu dali u crkvu, pa je vratio partijsku knjižicu!? I da je u vreme „stabilizacije“ u YU vladala glad gora nego na Dalekom istoku i bliže. Nije bilo mesa i leba? U to selektivno, malaksalo sjećanje dodvoravao je i da nije bilo dečijeg smeha, niti su se ljudi družili, a to bi se moglo primetiti za današnje vreme. To je simptom širega mišljenja i pogleda dijaspore „premorne“.
Dakle „sklop“ mentalnosti rasejanja prema zavičaju. Nakon obostrane iritacije, nakon desetljeća tlapanja emigracije ona je bila sklona prilike videti crnjim u zavičaju. Jer je to po psihološkom principu „kiselo grožđe“ – davalo smisao neretko tegobnom životu izbora. Zavičaj je svoj život doživljavao „normalno“, ponajpre iz ponosa zato što čovek ne voli da ga se patronizira, ali i zbog komplementarnog psihološkog principa „slatki limun“. Ovaj temelj percepira jaz koji se tokom devedesetih pretvorio u dublju konfrontaciju, kako rekoh dva stereotipa; za dijasporu zavičaj je len, balkaniziran, pun duha prošlosti – komunističkog, korupcije, javašluka i aljkavosti. Za zavičaj, rasejanje je pustolovina u kojoj se htelo leba preko pogače, to su srebroljubivi ljudi kojima je glavni motiv odlaska bio imetak. Tempo… tempo! Rasejanje će tvrditi da se odbacuje. Zavičaj – otadžbina će kazati da je oni „belosvetski“ kupuju za bakšiš. Otadžbina kaže da su sve sami izradili; dečija obdaništa, u „doba mraka“ infrastrukturu društva, akademike, i sve ostalo što treba za funkciju društva. Reći će da je to patriotsko delo s pravom, a ne paradiraju sa zastavama i voštanicama po američkim trgovima i u Jevropi. Ovaj duhovni „džez“ – jaz nepremostiv je, zbog toga što nije ideološki, nego duboko egzistencijalni.
Tu se ne sukobljavaju ideologije, sukob je memorije i ono šta je memorija utisnula pod kožu. Ma koliko ministarstvo rasejanja radilo zbog „narodnog jedinstva“ i izdvajalo za to, mi smo u međuvremenu postali dve zajednice, dva sveta koji su jedan s drugim latentni, i nemaju nikakave dublje veze!?
Na kraju je stari emigrant pozvao tri „mučenice“, a zapadni egoizam (tržišni) starao se da svaka jedinka svoju žesticu plati!
Mirko Stanković, Nemačka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
