„Zločin“ i kazne

I predlagač zakona je, valjda rukovođen istim razlozima, na sreću, odustao od nekih ideja kao što su bili „imovinski cenzus“ za ostvarivanje slobode izražavanja, odnosno izdavanje novina, ili zabrana prenosa imovinskih prava na novine. Ipak, i nakon toga u Predlogu zakona ostala su rešenja, kao ono koje predviđa zabranu izdavanja novina zbog ekonomskih, finansijskih razloga, za koje nikako nije moguće pronaći osnov u čl. 50 st. 3 Ustava Srbije, u kome jasno stoji da „nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekivanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje“. Osnov, naravno, ne postoji ni u čl. 10. st. 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima, ni u praksi Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura.

Postoje i pravni razlozi čiju vrednost ljudi lako razumeju i kad nisu pravnici. Ne verujem npr. da većina građana zaista smatra da je logično to da su predlogom Zakona o izmenama i dopunama zakona i informisanju, za prekršaje i prestupe novinara i medija, predviđene kazne koje su toliko visoke, da su više, ne samo od zakonom utvrđenih opštih maksimuma kazni za te vrste delikata, nego čak i od kazni koje su u Krivičnom zakoniku predviđene za krivična dela koja se vrše istim ili sličnim radnjama.

Ali, ima ljudi koji čak i za to pokazuju „razumevanje“. Svoj stav objašnjavaju potrebom da se suzbiju objavljivanje neistina, poluistina ili „friziranje“ stvarnosti, negativni, a evidentno prisutni fenomeni, koji za zajedničku konsekvencu imaju dezinformisanje javnosti. Ovakvo „pristajanje“ na visoke kazne je zanimljivo, jer podsećajući na značaj objektivnog informisanja u demokratskom društvu odnosno odgovornosti za dezinformisanje javnosti, neminovno podseća i na činjenicu da se to, sasvim sigurno ne može odnositi isključivo na novinare i medije. Ni isključivo, ni u najvećoj meri.

U kontekstu dezinformisanja u najmanju ruku su podjednako zanimljive i situacije uskraćivanja informacija javnosti, uskraćivanje informacija koje javnost treba i mora da zna. S tim u vezi, vrlo je interesantan još jedan, takođe aktuelan predlog zakona, onaj o tajnosti podataka i način na koji „uređuje“ neka veoma relevantna pitanja.

U Predlogu zakona o tajnosti podataka predviđeno je da novinar ili neki drugi medijski poslanik, kao uostalom i bilo ko drugi za odavanje „tajne“ odgovara za krivično delo. Kazna koju za to delo rizikuje je zatvorska kazna. To koliko visoka ta kazna može biti zavisilo bi od stepena tajnosti i, razume se, niza drugih konkretnih okolnosti. U najnepovoljnijoj varijanti ta kazna bi bila 15 godina zatvora.

Ali za ovu priliku je zanimljivije što je u istom predlogu zakona predviđena i odgovornost za neopravdano ograničavanje prava javnosti. I zaista je zanimljivo kakav rizik „stavlja u izgled“ funkcioneru koji javnosti uskrati informacije na koje ona ima pravo, i to na taj način što, kako lepo piše u predlogu zakona – „proglasi za tajnu podatke koji se očigledno ne odnose na zaštićene interese“.

Taj funkcioner ne odgovara krivično već prekršajno. Rizikuje samo novčanu kaznu. Ta kazna može iznositi pet hiljada dinara, a u najnepovoljnijoj varijanti pedeset hiljada dinara. A tu istu „strašnu“ kaznu rizikuje još jednom, ako odluči da bude „istrajan“ pa da ni po nalogu Poverenika za informacije, po zakonu obavezujućem, ne skine oznaku tajnosti i podatak stavi na uvid javnosti. Zatvor, naravno, ne rizikuje uopšte.

Ne znam da li u svemu ovom ima nekakve „koncepcije“, ali i ako ima, ne verujem da nas ona može dovesti do željenog cilja. Uostalom, zar iko stvarno veruje da se do normalnog stanja u oblasti informisanja može doći žestokim kaznama za „novinare“ koji dezinformišu javnost uz istovremene, neuporedivo blaže kazne za „političku elitu“ koja čini, manje-više, isto?