Pionirski park

U parkiću spavamo, jedemo i piškimo;
gledaju nas ljubomorno izdajnici, plaćenici
i svi drugi koji nisu nenadležnih ćaci.

Naš je parkić velik, pa u njega dogegaše
pioniri svih godišta, takoreći tma i tušta:
upregnusmo bake, deke i vremešne neke tetke
iz obližnjeg komšiluka – da nas poje i šašolje
jer smo čuli da se tako ponašaju
nepoznati u selima i mestima u proteklim nedeljama.

ĆACI nam se mnogo sviđa jer je ime znak mudrosti,
mudrosti i svestranosti da pišemo neka slova različita
kao da su baš sva ista.
Na prvome času učili smo:
kosa crta tanka, uspravna debela,
zatim jedno jaje – slovo a nam daje.
Na drugome času, kažu, učićemo teže:
učićemo šta je rima, da li forma il’ suština
i kako se, za razliku od ćacija, koja nam se mnogo sviđa,
povezuju one druge, manje lepe, nepoznate,
jedna naša, ona pumpaj, druga tuđa, ona belaj.

A do tada, trečeg časa, ostajemo u parkiću našem;
nije nalik, ni po zvuku, ni po broju, al podseća, kažu neki,
na nekakav, ko zna kakav (a možda je tek zbog sroka)
Yad Vashem.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.