Srebrenica je srpska sramota

Evo ni posle skoro četvrt veka. Istine radi među nama nije malo ni onih koji ne beže od tog strašnog pitanja, koji su od užasnih događaja iz jula ’95 odmah bili spremni da se sa njim pošteno suoče uprkos harangi vladajućeg nacionalističkog i šovinističkog ološa. Za one među nama koji niti su pristajali niti pristaju na nitkovluk, koji su mislili i misle svojom glavom, koji su znali i znaju sa stid, koji za razliku od nacionalističkog ološa istinski brinu o moralnom i egzistencijalnom dostojanstvu Srba – dakako i Srba BiH – Srebrenica je srpska sramota. Do danas neokajana. Za njih je Srebrenica teška moralna hipoteka i simbol bestijalnosti počinjene tobože u ime odbrane srpstva. Srpska politika i dominantna kultura od Miloševića do danas od te sramote i bestijalnosti beže tako šte genocid relativizuju, što ga stavljaju u kontekst da su jelda u „nametnutim ratovima“ (kako to nevino i opravdavajuće zvuči) svi činili zločine, što traže poravnanje u odgovornosti za ratove i zločine. Mir, mir, mir, niko nije kriv, okrenimo se budućnosti. Nije nego.

Iako je izgovoreno i napisano nebrojeno puta, u julske dane uz komemoracije u Srebrenici, u Federaciji BiH, u mnogim evropskim i svetskim metropolama i institucijama – ali ne i u Srbiji, u Beogradu (čast nekim nevladinim organizacijama), u Republici Srpskoj i Banjoj Luci, ne i u Moskvi – treba ponoviti još jednom, ništa ne pada sa neba samo od sebe niti nastaje iz nekih mističnih razloga. Pa nisu pali ni masovni zločini činjeni pod srpskim znamenjima u zadnjim ratovima ne samo u Srebrenici i po BiH. Ponovimo i to što je takođe rečeno bezbroj puta, da su i Srbi bili žrtve osveta i zločina tamo gde su bili nezaštićeni. Sve nevine žrtve zaslužuju poštovanje i pijetet, a svi zločinci zaslužuju moralnu i sudsku osudu bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Samo se ne može i ne sme relativizovati odgovornost za pokretanje ratova i kontekst njihovog vođenja. Miloševićevo „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“, to sažimanje gluposti i zastrašujuće neodgovornosti bilo je uvod u oslobađanje instrumentalizovane destruktivne energije srpskih masa, uvod u ratove i zločine.

Nakon svih zala devedesetih, od kojih je genocid u Srebrenici paradigmatski, mi danas imamo to što imamo – rehabilitaciju ideologa rata i njihovih propagandista, veličanje zločinaca i nipodaštavanje žrtava, stalno politikantsko povređivanje nezaraslih ratnih rana, lažna izvinjenja, lažni pijetet prema žrtvama, lažna saosećanja sa ratnim stradalnicima. Imamo to, da pri komemoraciji srpskim žrtvama u Jadovnom Srbiju predstavlja niko drugi do JUL-ovac Vulin, imamo ga evo skoro na partizanskoj Kozari, u Bratuncu, da uz Dodika u ime valjda celog srpstva (i u ime vladara koji Vulina šalje da nas sramoti i provocira nove omraze) drugima dele moralne lekcije. Imamo medije kakve imamo, školske programe i udžbenike istorije kakve imamo, versku i najvećim delom kulturnu praksu kakvu imamo. Imamo državu i život takve da iz njih mladi gledaju da odu što pre i što dalje.

Misli li iko normalan da to nema nikakve veze sa pitanjem šta je nama Srebrenica? Iako je genocid u Srebrenici živa rana Bošnjaka jer su bili njegove žrtve, to je ogroman srpski moralni problem. Nije jedini vezan za ludila devedesetih. Bez njegovog rešavanja nema sreće za Srbiju i srpstvo. Jedini način da se ta strašna hipoteka reši i ne ostavlja nedužnim novim generacijama je iskreno suočavanje sa istinom, a ne uporno falsifikovanje onog što se u Srebrenici stvarno dogodilo. I ne samo u Srebrenici.

Pavle Radić, Novi Sad