Veliki Konstantin

Takvu smelu izjavu dao je 27-godišnji finski student Lase, nakon što je, ne znajući da je deo eksperimenta, vratio novčanik svom vlasniku.

Naime, pre desetak godina, stanovnike 16 svetskih gradova podvrgli su klasičnom testu morala, tako što su na najprometnijim mestima ostavljali 12 novčanika sa porodičnim fotografijama, kontakt podacima i lokalnim novcem u vrednosti od oko 35 evra.

Od 192 “izgubljena” novčanika vraćeno je svega pola, ali rezultati su varirali od grada do grada.

Stanovnici Helsinkija vratili su 11 novčanika, dok je u Lisabonu samo jedan i to ga je pronašao par iz Holandije koji je u portugalskoj prestonici bio na odmoru.

Zanimljivo je da u studiji, koju je objavio Reader’s Digest, materijalno stanje građana nije uticalo na to da li će novčanik biti vraćen ili ne.

Recimo, u Mumbaju koji se našao na drugom mestu liste, vraćeno je devet od 12 novčanika, uprkos činjenici da 3.000 rupija, koliko možete dobiti za 30 evra, tamo vredi mnogo više, nego u, na primer, Švajcarskoj.

Pretpostavimo da je Laseova vera u ljude obuhvatila i građane sa našeg prostora, koji su, osim hroničnog siromaštva, godinama svedoci i učesnici moralnog sunovrata i opšteg sivila.

Opravdana je bojazan da se, da smo učestvovali u ovom eksperimentu, baš i ne bi proslavili i da bi, karikiram, verovatno organizatorima zamerili što su tako malo para ostavili u novčanicima.

Da nije reč o opštem mestu, već o predrasudama, svedoči svetao primer jednog sprskog momka.

Konstantin Kolarić nije kao njegov poznati rimski imenjak promenio tok evropske istorije, ali je jednim, naizgled običnim gestom, pokazao da zaslužuje nadimak Veliki.

“Tata”, plačnim glasom pozvala me je Maša.

“Izgubila sam torbicu sa ličnom i zdravstvenom, tvojom bankarskom karticom, slušalicama, punjačem…”

S obzirom na to da je žurila na predstavu u pozorištu, gde igra glavnu ulogu, suzdržao sam se da ne opsujem i započnem već ustaljenu tiradu o njenoj rasejanosti i neodgovornosti.

“Setila sam se, ostala mi je na zidiću kod Vukovog spomenika, gde sam čekala autobus”!

Seo sam na motor i hitno krenuo ka lokaciji, iako sam bio uveren da torbicu neću tamo i zateći.

Zvono na telefonu nateralo me da je da se zaustavim. Žena iz banke mi saopštava da ih je neko pozvao, rekavši da je našao karticu, koju su odmah blokirali, i da će momak, koji se zove Konstantin i čiji broj telefona su mi dali, ostaviti torbicu u obližnjem butiku.

Kada sam ga pozvao, Konstantin mi saopštava da je, iz predostrožnosti, torbicu ipak poneo sa sobom i da je već krenuo kući, ka Banovom brdu, ali da će, zbog mene, sići kod nekadašnje železničke stanice.

“Ma, nije to ništa, drago mi je što sam mogao da pomognem”, bile su prve i jedine reči ovog skromnog i naočitog momka.

Ovo “malo” delo “Velikog” Konstantina kao svetionik obasjava mračni tunel u kojem se nalazimo, budeći nadu u bolje sutra i ona davna bezbrižna vremena i njihove vrednosti, koje danas izgledaju tako daleko i strano, kao da nikad nisu ni postojale.

Autor je novinar iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.