Dobrica Ćosić i akademici koje cenim

Parafrazirajući Hegela, može se reći da su službe uvek u „službi neme“ javnosti, koja gleda sa strahom i prezirom na postojbinu slobode.

Iz tih razloga, razumem zašto se umesto pravog odgovora Služba SANU poziva na „Gola fakta“ akademika Predraga Palavestre, koga sam kao čoveka veoma poštovao do maja 1991, kada mi je, na moje iznenađenje, rekao: „Slobodan Milošević je najveći heroj srpstva.“

Iz tih razloga, njegova „Gola fakta“ nemaju, bar za mene, apsolutno nikakvo značenje i vrednost.

Bilo je, doduše, i apsurdnijih izjava od pomenute. Recimo, moj višegodišnji prijatelj akademik Enriko Josif – (autor čuvene krilatice „Srbi su nebeski narod“, kome je Kulturna rubrika Politike uvek izlazila u susret, što može da potvrdi i moj kolega, takođe njegov višegodišnji prijatelj, Vladimir Stevanović) – kazao je, dok smo zajedno u jednom restoranu pili kafu: „Slobodan Milošević je drugi Isus Hristos!“

Ali, ni Palavestrino mišljenje, ni „traktati“ Enrika Josifa, nisu imali političku težinu i značaj kao „diktati“ akademika Dobrice Ćosića. Od 1970. – kad je ušao u SANU – on je od te visoke naučne institucije, „vertikale“ duha, znanja i čestitosti Srbije, neprestano pokušavao da napravi „paralelni“ Centralni komitet. Darko Hudolist, autor teksta „Moj beogradski dnevnik“, izveo je sasvim opravdan zaključak: „Dobrica Ćosić je u Srbiji veća institucija i od same Akademije nauka i umetnosti“.

Ćosić, bivši đak Poljoprivredne škole „Sveti Trifun“, smer kalemarski, u Aleksandrovcu župskom, kazao je o Miloševiću: „Mlad je, hrabar, odlučan, inteligentan. Dobro govori. Ima izuzetnu sposobnost komunikacije s masama. On je nesumnjivo najpopularnija ličnost koju je srpski narod imao u XX veku“.

Ćosić ga je poredio sa Nikolom Pašićem, liderom radikala. (Pročitajte tekst Vase Kazimirovića „Prijatelji i neprijatelji u Srbiji“, pa ćete se uveriti šta su radikali priredili na beogradskim Terazijama Srbima – političkim protivnicima). Ali, u svome „Dnevniku“ Ćosić je, za svaki slučaj, napisao da je Milošević „pravi srpski komunista koji ima modernu koncepciju ekonomije, komunikacije i razvoja“.

Nezaboravne su takođe Ćosićeve izjave o Miloševiću u NIN-u u vreme prvih višestranačkih izbora.

Saša Ilić („Peščanik“, 28.05.2014) izjavio je da je Ćosić smatrao Republiku Srpsku „svojom tvorevinom“. NJegov dom na Dedinju bio je „ratni štab“, odakle se komuniciralo sa ratnim komandantima RS u BiH. Kako je izjavio, on je sa Radovanom Karadžićem bio u vezi od samog početka osnivanja SDS. I u Karadžiću je video „velikog političara“: „Nisam mogao da pretpostavim da će on postati ovakva figura. To je najdarovitiji srpski političar danas“. (Duga, 29.07. 1994).

Mogla bi se sastaviti čitava knjiga od Ćosićevih „bisera“, koga je Miloš Crnjanski predočio na sledeći način. Naime, kad sam s njim razgovarao o njegovim „Embahadama“ i napisao tekst koji se pojavio u Politici, na moje pitanje da li ste čitali Ćosićeve knjige, Crnjanski me pogledao i smešeći se odgovorio: „Vi, izgleda, nemate najbolje mišljenje o meni“!

Međutim, na kraju, niko mu nije priredio veće poniženje od Miloševića. Miloševićeve tadašnje „udarne pesnice“ pretvorile su ga u krpu i oterale sa „prestola“.

Da zaključim: ja nisam pravio paralelu između Akademije i njenih članova sa Adolfom Hitlerom. Za razliku od drugih, ja ne mislim da je Memorandum bio „Pandorina kutija“ iz koje je izletelo zastrašujuće zlo. (Nacističko zlo nije takođe proisteklo samo iz „Mein Kampf“-a). Nisu ni svi pisci Memoranduma podjednako odgovorni. Ćosić i Mihailo Marković, Vasilije Krestić i Kosta Mihailović – ( koga je Nikola Čobeljić, u prisustvu Miloša Macure, čak ismejavao) – bili su „spiritus movens“ toga teksta. Ali, u pripremama i stvaranju volje za realizacije tog programa učestvovali su na hiljade znanih i neznanih, još više, neuporedivo više, u njegovoj realizaciji.

Među redovnim i vanrednim članovima SANU je mnogo onih koje izuzetno cenim, počev od sadašnjeg predsednika Kostića, bivšeg Nikole Hajdina, do Ivana Gutmana i Stevana Todorčevića – čiji je mentor slavni Đuro Kurepa usred bela dana ubijen u Beogradu! – LJube Simovića, Milosava Tešića, Dušana Kovačevića, Ivana Klajna, Predraga Pipera, Milorada Radovanovića, Tibora Varadija, Pavla Petrovića, Isidore Žabeljan, itd.itd.

Iz razlog što sam cenio i cenim SANU, bio sam i ostao njen saradnik.

Nisam se, međutim, nikad odazvao na poziv Dobrice Ćosića, mada mi je naš zajednički prijatelj Triva Inđić više puta kazao da bi „Dobrica hteo sa mnom da razgovara“.

Moj kolega i prijatelj Vlada Bulatović VIB poklonio mi je svoju knjigu „Budilnik“ sa posvetom: „Rajku, koji ne dozvoljava da mu drugi kroje kapu!“

Ceneći njegovu čovečnost i nepotkupljivu savest, ostajem veran njegovoj posveti.

Autor je publicista iz Beograda