I neprofitni fakulteti su privatni

Za sada mislim da je važno da ukažem na nekoliko grešaka u razmišljanju ispoljenih u profesorovom tekstu, koje su čisto posledica marksističke ideologije i koja, i pored načelnog nesaglasja, hrani profesorov način mišljenja.

Prvo, uzimati zapadne zemlje kao kontraprimer socijalizmu u partikularnim slučajevima nije veoma plodno i posledica je ideološkog, marksističkog, teoretskog sagledavanja realnosti koja je uvek komplikovanija.

Drugim rečima, ako se nešto radi u Kanadi na očigledno sličan način kao u socijalističkom sistemu, to ne znači: a) da su socijalizam i kapitalizam isto i b) da je to što se dešava u Kanadi legitimno, naročito kao primer za naše društvo.

Drugo, odvajati neprofitna preduzeća i stavljati ih u tabor državnih, nasuprot privatnim koja moraju da su profitna, je pogrešno i posledica je nerazumevanja kako preduzeća i ljudi funkcionišu, što je verovatno Ahilova peta profesora književnosti na Bliskom istoku. Kako se troši dodatna vrednost ispoljena u profitu nije faktor koji razlučuje privatnu i državnu inicijativu.

Razlika između državnih i privatnih preduzeća je u odgovornosti i tome ko plaća za čije greške.

Ono što čini privatnu inicijativu društveno superiornom je rizik koji snose oni koji upravljaju.

Pogled na privatnog preduzetnika kao na nekog Baju Patka, koji štedi na drugima da bi se privatno kupao u novcu je marksistička karikatura čiji cilj je opravdanje nemoralnog socijalističkog principa.

U realnosti privatni preduzetnici rizikuju i zbog tog rizika bolje upravljaju preduzećima nego politički komesari čija koža nikad nije na šiljku.

Šta rade sa dodatom vrednošću – da li je poklanjaju, reinvestiraju, investiraju u druge poduhvate ili neumereno troše – sasvim je sekundarno i njihova je prerogativa. U najmanju ruku je nepristojno kada bilo ko spolja – profesori sa arapskih univerziteta ili zakonodavac tj. država – prejudicira šta će vlasnik raditi s novcem koji je zaradio i da li će njegovo preduzeće biti neprofitno ili ne.

Dakle neprofitni fakulteti, čak i kad je vlasnik crkva ili neka druga institucija, privatni su a ne državni.

Ne treba ni pominjati poreske razloge zašto su mnogi privatni univerziteti registrovani kao neprofitne organizacije, naročito u Sjedinjenim Državama: to im daje poreske olakšice na donacije koji su glavni izvor prihoda, te je njihov status neprofitnih preduzeća tipična snalažljivost privatnog preduzetništva u razvoju pobedničkih biznis modela na tržištu.

Kopirati to na Srbiju danas svedoči o naivnosti i neznanju kod profesora Stevića koji bi možda i bili simpatični da on ne pokušava da uvede represivnu državnu intervenciju bez smisla i sa potencijalnim katastrofalnim posledicama.

Treće, definicija privatnog i državnog univerziteta je kompleksnija nego što profesor misli, očigledno se ne bavi dovoljno jezikom i semantikom.

Na primer, u Francuskoj je privatnim institucijama zakonom zabranjeno korišćenje reči „univerzitet“ u imenu i po tome tamo zaista nema privatnih univerziteta, iako je najbolja poslovna škola HEC privatna.

Nazivati Oksford i Kembridž državnim univerzitetima je još jedna apsurdna ideološka konjuktura. U Engleskoj država subvencioniše školarine na skoro svim univerzitetima, a zauzvrat traži limitirane ingerencije u vidu veta na iznose školarine.

To je daleko od definicije državnog i radi se o privatnim institucijama regulisanim državom, slično na primer privatnim vrtićima u Srbiji koje država reguliše i daje subvencije. Beliol, otac škotskog kralja, i Merser, engleski magnat, okreću se u grobu kada instituciju koju su oni sagradili ulažući svoj novac i upravljajući njom prof. Stević naziva državnom.

Na kraju, profesor gleda veštački kvantifikovane mere kao što je Šangajska lista. Ali, gle čuda: od 10 najboljih univerziteta na svetu sa tzv. Šangajske liste – devet ih je privatno.