Foto: Free Images/ cierpki

Bila je opet ne bez razloga, strašilo i izopštena iz civilizovanog sveta. Recimo Markale. U ovdašnjoj javnosti ta sarajevska pijaca metafora je ratne prevare, organizovanog samoubistva, a u ostatku civilizovanog sveta – jedan od strašnih zločina koje su srpske snage počinile držeći pod opsadom i granatirajući Sarajevo 1425 dana, što se smatra najdužom opsadom jednog glavnog grada u istoriji modernog ratovanja.

Ovako intonirane izjave iz izlaganja predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedima Sejdinovića na okruglom stolu „Izazovi: kultura dijaloga“ održanog u Somboru 9. septembra otvaraju uvek aktuelno pitanje: šta je suština slobodnog i kritičkog mišljenja i da li ona podrazumeva i pretpostavlja jasno određeni stepen verodostojnosti, argumentacije i zasnovanosti u izrečenim stavovima.

Porediti Srbiju devedesetih (ona je po Sejdinoviću i danas s puno prava izopštena iz ostatka civilizovanog sveta) i zločinačko delovanje fundamentalističke islamističke paradržave teško da se može podvesti pod neupitno i neotuđivo pravo na slobodno iznošenje političkog stava. Jer, ovde se radi o analogiji koja nema nikakvog smisla i utemeljenja u realnim političkim i istorijskim događajima i društvenim okolnostima. Ovakav način poređenje nije samo verbalno preterivanje već ono odražava i stav tzv. liberalno demokratskih i građanističkih krugova da kod ocena Srbije i njene istorije postoje tzv. javni delatnici koji ne podležu elementarnim uslovima istine i zasnovane argumentacije. Oni imaju slobodan prostor da izriču i najteže diskvalifikacije srpske istorije, tradicije i nacionalnog interesa, što veoma često i čine jer nastupaju sa superiornih i neupitnih liberalno demokratskih i građanskih pozicija a one se ne mogu dovoditi u pitanje.

Nedim Sejdinović iznosi da je samo želeo da u svom političkom stavu, kako on to kaže, napravi “jednu usporedbu da je tokom devedesetih Srbija bila ono što je danas Islamska država“ ali da nije pretpostavljao “da je ovde zabranjeno iznositi mišljenje, zabranjeno je koristiti stilske figure“. Porediti Srbiju i monstruoznu tvorevinu kao što je Islamska paradržava je za predsednika NDNV prigodna stilska figura. Ovakvo poređenje nema nikakvo uporište u ozbiljnom razmatranju događaja u vreme razbijanja druge Jugoslavije i više spada u politikantski egzibicionizam nego što je u sferi prava na slobodno mišljenje. Jer, ova sloboda pretpostavlja odgovornost za izgovorenu reč inače se pretvara u svoju suprotnost kao što se to i desilo u ovom slučaju. Nije ovde u pitanju zabrana korišćenja stilskih figura već je reč o proizvoljnoj i neprihvatljivoj izjavi koja nema nikakvo utemeljenje i spada u ogoljenu ideologizaciju i ordinarno politikantstvo. Za njega je i stilska figura rezolutna tvrdnja da su zločin na Markalama počinile srpske snage iako postoje mnogobrojni relevantni dokazi da takva tvrdnja ne odgovara istini. Ali, ovde se i ne traži istina već je jedino važno još jednom govoriti o isključivoj srpskoj krivici za građanski rat u BIH. Da li korišćenje stilskih figura od strane „nezavisnih“ novinara i književnika kolumnista pretpostavlja elementarnu odgovornost za izgovorenu i napisanu reč. Bezobalno i proizvoljno korišćenje tzv. stilskih figura i politikantskih metafora (posebno kada se govori o nadirućoj fašizaciji Srbije i dominaciji srpskog nacionalizma na političkoj sceni u Srbiji) dovodi nas do pojave ozbiljnog ugrožavanja i obezvređivanja samog smisla i prirode kritičkog i slobodnog mišljenja. Mogli bi sačiniti obimnu antologiju stilskih figura koje su slične ovoj koju je koristio Nedim Sejdinović. Ovom prilikom navešćemo samo nekoliko upečatljivih primera. Istoričar Milivoj Bešlin na istom skupu ovako ocenjuje ulogu nacionalističke intelektualne elite: “Zločini su bili planirani, etničko čišćenje i genocid u BIH – sve je to bilo planirano. Akademik Isaković je rekao pre ratova da će 80.000 ljudi poginuti ali će Srbi živeti u jednoj državi. Rekao je i da će Miloševiću biti stavljen nož pod grlo ukoliko ne bude slušao. Čekali su Titovu smrt i posle toga su izašli sa nacionalističkim projektom za razbijanje Jugoslavije, za rušenje avnojevskih granica.“ On ne navodi izvor za ovakvu tvrdnju, jedino ako se ne poziva na reči Latinke Perović koja je prva obelodanila njen razgovor sa Antonijem Isakovićem. A reči Latinke Perović su ne samo za ovog istoričara prvorazredni istorijski izvor koji se nikako ne sme dovoditi u pitanje. Stilskim figurama posebne vrste koristi se još jedan istoričar Nikola Samardžić, u kolumnama koje objavljuje u listu Danas.

Ovo su samo neke stilske figure koje se sasvim uklapaju u način govora Nedima Sejdinovića u čiju zaštitu je stalo Nezavisno udruženje novinara Srbije ne pitajući se da li se „stilske figure“ koje je on koristio uklapaju u osnovne principe novinarskog izražavanja i delovanja. Da li to znači da ovo udruženje pod okriljem zaštite prava na slobodno ispoljavanja mišljenja deli stav svog štićenika da Srbija i danas nije deo civilizovanog sveta i da je devedesetih godina bila evropska varijanta zločinačke Islamske države. Svet metafora je uvek izazov za svakog javnog delatnika zato su njegovi zahtevi izuzetno visoki i traže od onog ko želi da mu pripada da u sebi nosi pre svega odgovornost za izgovorenu i napisanu reč bez politikantskog pozivanja na slobodu izricanja bizarnih, besmislenih i neutemeljenih tzv. stilskih figura.

 

Autor je politički analitičar