Foto: FreeImages / Cierpki

Kandidati koji su konkurisali i njihovi predlagači – ugledne naučne i pedagoške ustanove – nisu mogli saznati ništa o glasanju na Odeljenju osim onoga što su javili mediji. A za njih nije značajno samo da su neki kandidati prošli sito Odeljenja, nego možda još i više, zašto predloženi kandidati nisu izabrani. Kandidati mog fakulteta prošli su dve fakultetske instance da bi bili predloženi – Odeljenja i Naučno-nastavno veće. SANU je morala poštovati elementarnu normu uvažavanja da bar informiše predlagače, kandidate i javnost o načinu, ishodu i sadržini glasanja.

Obrazloženje koje je 12. juna, i to na pitanje novinara, dao potpredsednik SANU Zoran V. Popović predstavlja praznu formalnost i ne dotiče se suštine našeg prigovora. Pozivanje na „ista pravila i isti vremenski okvir“ kao i ranije ne znači u ovom kontekstu ništa. U vremenu brzih komunikativnih tehnologija čekati mesec i po dana da bi se progovorilo i ishodima jednog izbornog postupka jednostavno nema opravdanja. Uostalom, da nije bilo postavljeno novinarsko pitanje, gospodin Zoran V. Popović ne bi ni pomenuo osnovni problem.

A osnovni problem zaista postoji i njega su u javnosti otvorili neizabrani kandidati Slobodan Divjak i Milan Brdar. Da oni to nisu učinili i da novinar nije postavio pitanje, sve bi i dalje ostalo u tami anonimnosti.

Najpre, pitanje o odugovlačenju informisanja predlagača ne može se izbegavati samo pozivanjem na proceduru. A ukoliko je procedura takva da se zainteresovani obaveštavaju o ishodima jednog konkursa i do pet meseci posle donetih odluka, utoliko gore po proceduru. Gospodin Popović je pomenutom prilikom, opet na pitanje novinara, rekao da će „do septembra javnosti biti stavljena na uvid celokupna dokumentacija svih kandidata – odluke odeljenja, referati i mišljenja o predloženim kandidatima, pa će ustanove, udruženja i pojedinci moći da podnesu… svoje prigovore u pisanoj formi“. Ovo vremensko odugovlačenje predstavlja proceduralno izbegavanje i onemogućavanje blagovremenog javnog reagovanja na eventualne neregularnosti u izbornom delovanju odeljenja.

Ovo je važno upravo zato što je Odeljenje društvenih nauka zapalo u veliku krizu, ne samo članstva nego i načina delovanja, što se loše reflektuje i na celinu Akademije. Izbor kandidata Odeljenja za članove SANU i proceduralno ćutanje cele Akademije tim povodom usko su povezane činjenice. Tu temu je otvorio Slobodan Divjak i neka cela Akademija zna da se tema neće zatvoriti tako brzo makar ona bila proceduralno zatvorena (skrivena od pogleda javnosti). Drugo, Milan Brdar je izneo poraznu činjenicu da njegov konkursni materijal nije bio ni otvoren kada ga je preuzeo iz pisarnice Akademije. Gospodin Popović je na pomenutoj konferenciji za medije (opet na pitanje novinara) rekao da je to „potpuno netačno“, i ja se nadam da će se uskoro raščistiti ko govori istinu. Ali, to neće moći u tišini koju praktikuje Akademija. Da je nekim slučajem Akademija neposredno posle izbora obavestila predlagače i kandidate o ishodu glasanja, kandidati bi mogli odmah da podignu svoj materijal. Ali, ovakva nemogućnost ostavlja prostora za razna razmišljanja, posebno u svetlosti Brdareve tvrdnje.

Ono što se sa sigurnošću može tvrditi jeste ogromna diskrepanca između ozbiljnosti konkursa i neozbiljnosti njegovog potonjeg toka. Meni je trebalo mesec dana da pripremim materijal za konkurs, jer je on s pravom tražio ne samo sve relevantne podatke o mom naučnom i pedagoškom radu nego i čvrste materijalne dokaze za svaki navod. Isto je bilo potrebno svakom ozbiljnom kandidatu. Takav zahtevan i društveno važan konkurs morao je imati ekvivalent u procedurama i toku izbornog i postizbornog procesa. To nije bilo obezbeđeno. Ishod izbora i ćutnja Akademije („do septembra“) izazivaju opravdane sumnje u pravilnost delovanja. Na potezu je SANU da razveje magle koje kruže njenim prostorijama.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka